…Да је литургијски доживљај у цркви незаменљив слаже се и ђакон Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско- карловачкој: – Иако нисам резервисан према интернету, и имам свој сајт у форми блога, према „Фејсбуку” имам приличну резерву управо због његовог концепта. Црква не би требало да користи ову социјалну мрежу. Првенствено због тога што се на овом сајту појављују профили у чију аутентичност нико не може бити сигуран. Чак и када се ради о групама и „фан страницама”, питање је да ли је особа којој је страница посвећена сагласна са тим. Лично не верујем , да је ико од твораца група посвећених Патријарху Павлу које се могу пронаћи на овом сајту, питао Његову светост за дозволу – каже он за „Политику”.
Он истиче и то да је „Фејсбук” у приватним рукама, те се не зна се како ће тећи развој ове мреже у будућности и да ли ће поред постојећег садржаја бити додате рекламе или нешто слично. – По мени је посебно важан проблем виртуелизације црквеног доживљаја. Наиме, на сајтовима се можете информисати и њихов смисао је у томе да вас призове да поделите литургијски доживљај на лицу места, односно у цркви и на литургији као централној служби. Проблем је што се овде сугерише да се литургијски доживљај може поделити и у интернет простору. Плашим се да би у једном тренутку преовладао утицај који би померио реалан доживљај хришћанског искуства ка виртуелном – објашњава он додајући да сам концепт социјалних мрежа има већу моћ него обични блогови и форуми.
Према његовом мишљењу, уколико би постојала могућност одређене аутономије, односно виртуелног црквеног простора за који би се поуздано знало да припада Цркви, он би могао имати позитивну улогу у широј комуникацији међу људима који нису у могућности да непосредно, физички ступе у контакт једни са другима. Ипак, са друге стране, таква комуникација је, каже, могућа и путем обичног мејла или уз помоћ веб камере. „Фејсбук” није погодан ни за пренос црквене поруке, ни за међуцрквену комуникацију. Не може се правити електронска црква, као пандан реалној, јер, пре свега, не може постојати виртуелно причешће – закључује Суботић.
*Интервју објављен у Политици 01. 06. 2009.
ВЛАДИКЕ НА ФЕЈСБУКУ. КОМЕНТАР М.Којовић
ФБ као свака новаторија изазива прво радозналост, онда код неких скепсу, код других афирмацију. На ову помисао долазим након прегледа коментара на Политика-интернету, поводом интервјуа о ФБ. Дакле, ови други се деле у две категорије, једне који то користе за сопствену афирмацију, а други истражују какве су друге опције за општу афирмацију могуће. Ретко ко ће остати индиферентан у овој категорији. Скептичари ће се поделити у две групе, прво који ће остати упорни у опредељењу, други који ће пре или касније посумњати у своју скепсу и провераваће валидност ФБ. После поновног испитивања потврдиће се у својој скепси, или променити и приближити афирмацији и пре или касније ће се определити за афирмацију. Сви ови токови су интелектуални процеси који се одвијају или спонтано, или под утицајем са стране, које може бити формално школско или случајно, рецимо масмедијално. То мас медијлано је слободно и либерално, односно са свим могућим ризицима и злоуотребама, као што су у суштини по природи такви ММ. Она грана школска је посебно важна да се определи како треба. Ако се систематизује као претежна или искуљичиво технолошка-виртуелна, онда ствар иде у деформацију и анти хуманизам. Тада је пропала ствар, дугорочно. Да би била исправна мора имати компоненту атрополошку, тј. духовну, психолошку, теолошку, метафизичку, односно полиморфно структурирану, а она то нема. Да би је добила то се може обезбедити само кроз унапређен процес образовања: школа, курсеви, радионице, истраживања. Ето то недостаје у крилу цркве, да би се могла равноправно и компетентно бавити питањима човек и технологија. Секуларна држава, тј. цивилно слободно и поготову либерално друштво, то не препознаје, не признаје, игнорише, или свесно уништава, јер ту су помешане разне ствари, у конотацији комерцијале, или самољубља, других недефинсаних ствари. Човек је ипак још у приличној мери психогена енигма. Ту је информатика озбиљно дефектна као друштвена делатност, са непредвидивим последицама, односно предвидиво лошим. Црква је засада још неинфицирана том виртуелном технолошком страном, јер је у суштини духовна институција, која негује традицију духа и метафизике, али је пред изазовима новаторија које стижу од стране цивилног друштва. Отуда је изложена изазовима и неможе их одбити, нити се изоловати, а онда је подложна инфекцији, јер су и духовни људи несавршени. Зато мора бити мудра и спремна (образована) да те изазове прихвати како треба, а ту је потребна школа информатике у крилу цркве, односно таква полиморфна, са компонентама систематике, психологије, социологије, методике и теологије. Ја сам пре две деценије заступао антрополошку иформатику, као комплемент технолошке виртуелне, али сам још био далеко од метафизике и теологије. Сада им се приближавам. Кормерцијлаизовано цивилно друштво није у стању ни спремно да то прихвати, игнорише, или одбија, понаша се помодно и апологетски, следи маркентиншке бравуре и лудорије. То је сада шанса за цркву, да прихвати и развије своју идеологију, на бази метафизике и духа, који цивилном друштву недостаје и без кога ће оно пропасти, брже или спорије. Ја у томе видим неке мале шансе за будућу одрживост развоја човечанства, с обзиром да је организациона ентропија врло јака. Да би се она пресекла потребна је унисана умна снага, средства и новац. Случај са ФБ и владикама потврђује моје тезе и предлоге које сам већ изложио на страницама сајта Ч&T, о потреби комплексног унапређеног информатичког образовања у крилу СПЦ, као ургентно и императивно питање.