Пре разматрања конкретних етичких корена глобалне финансијске кризе претходно морамо да идентификујемо саме темеље савременог финансијског система. Глобални финансијски систем је (чак и у неким земљама чији се поредак сматра комунистичким, попут Кине) базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих (и најзанимљивијих) теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма. Вебер је корен капиталистичког система пронашао у друштвеном утицају учења о предестинацији Жана Калвина, предводника једног од три доминантне гране раног протестантизма. Учење о предестинацији је значило фактичко предодређење за вечно спасење или пропаст, при чему су спољашња обележја нечије предодређености за спасење била, између осталог, материјално благостање и успех у животу. Зато су се протестанти који су следовали Калвиновом учењу одликовали великом активношћу на пољу поштеног и вредног рада, штедљивошћу и стицањем материјалних средстава, што је била иницијална акција за што већу акумулацију капитала.
Ова почетна фаза надахнута религијом се није дуго задржала у наведеном облику. Већ у 17. и 18. веку долази до одређених промена које доводе до система који у ужем смислу можемо назвати капиталистичким. Ерих Фром, у својој познатој студији Здраво друштво, капиталистички систем тог периода разлаже на неколико компоненти, наводећи да је исти био састављен од слободних људи у друштвено-правном смислу (односно људи који су имали слободу да свој рад понуде на тржишту рада), затим сâмог тржишта рада и производа на коме би се формирала и одређена цена, приватног власништва над средствима за производњу и још неких претпоставки, попут оне да ће конкуренција сама по себи допринети квалитету производа и бољитку свих, те да је профит коме теже и радници и они који их запошљавају нешто што ће свима донети благостање. То је била почетна парадигма у тренутку када Западну Европу још увек није запљуснуо талас атеизма. Тако је у то време још увек било срамота користити нелојалне методе конкуренције, те није било потребе за државном регулацијом таквих појава. Или, гледано калвинистичким приступом, ако се неко на бескрупулозан начин на тржишту борио да покаже своју предодређеност за спасење, онда је заправо срљао у пропаст.
Међутим, како се Европа све више одаљује од хришћанства и полази путем рационализма, а потом и отвореног (па чак и борбеног) атеизма, тако и сама форма капитализма нагиње ка другом систему вредности и у складу са тим се трансформише у пракси. Већ у 19. веку добијамо један нељудски систем базиран на крајњој експлоатацији радника, који су принуђени да траже начина да се заштите у неравноправној борби са поседницима средстава за производњу. Капиталисти тог времена нису гајили никакав емпатични однос према радницима нити су имали било какав осећај алтруизма, чему је сигурно у одређеној мери допринела и западна индивидуалистичка мисао пренета и у подручје економије. У сваком случају, нељудска експлоатација радника у овом периоду је прва девијација капиталистичког система. Ту се уочава и први етички корен глобалне финансијске кризе коју имамо данас, а то је одсуство осећаја за другог, за човека који је у немаштини и коме је потребна помоћ. Још један корен етичке кризе коју данас осећамо је разлика у односу на првобитни капиталистички систем који се у великој мери одражавао кроз етос штедње и нерасипништва уз марљив рад, док већ у 19. веку расипништво поседника средстава за производњу веома долази до изражаја. Полако се зачињу и велике неправде капиталистичког система (о којима је сјајно писао Берђајев у 20. веку), огледане у томе да неко може да изобилује а да не ради, док са друге стране, они који највише раде често живе у веома тешким условима.
Двадесети век у економској сфери доноси Велику депресију тридесетих година, док се после Другог светског рата као посебан феномен глобалног капиталистичког друштва јавља такозвано потрошачко друштво. То је до тада био невиђен феномен – друштво у коме је сваки човек императивно и првенствено у улози потрошача. Човек је у таквом друштвеном систему постао потврђен ако је могао довољно да троши – степен потрошње је фактички изједначен са валоризацијом друштвеног статуса неке особе. За потрошачко друштво се углавном констатује да негује хедонистичке норме задовољавања различитих материјалних тежњи и потреба. Пољски мислилац Зигмунд Бауман, међутим, иронично примећује да суштина потрошачког друштва није у тренутном конзумирању одређених материјалних добара, већ прижељкивању будуће потрошње и доживљаја који генеришу све јачу и јачу жељу за стицањем и потрошњом.
Ефекте идеологије потрошачког друштва, нажалост, осећају и православни хришћани јер је приметан покушај да се валоризују чак и духовне вредности. Тако многи хришћани секуларизоване свести наводе да одлазе у храм да би „задовољили своје личне духовне потребе“. То није исправно јер ми треба да долазимо на црквена сабрања са свешћу да смо део Тела Христовог, да би се преобразили у Христу и стекли нови Живот у заједници са осталима, а не просто да бисмо задовољавали своје духовне потребе у потрошачком маниру и користили Цркву као духовни сервис.
Да сумирамо: три су основна етичка разлога и својеврсне пукотине на телу капитализма који су довели до глобалне финансијске кризе. Први етички корен глобалне кризе је етос расиништва који је посебно изражен у потрошачком друштву у коме је велики број потреба наметнут: човек више нема жељу да нешто другачије учини, већ је приморан да купи и потроши. Цео систем вас моделира тако да ви треба што више да трчите напред, стичете и трошите без усмеравања погледа ка смислу. Не треба тражити смислен циљ, већ пратити mainstream – то је девиза савремене потрошачке цивилизације.
Други етички корен глобалне финансијске кризе је одсуство емпатије и елементарног осећаја за другог човека. У данашњем глобализованом свету један од најјачих центара моћи су мултинационалне компаније које саме по себи немају осећај за сиромашне и угрожене слојеве становништва. Тај недостатак осећаја за другог у матрици корпоративног капитала се прелама кроз бескомпромисну борбу на тржишту, а посредно се прелива на општедруштвене токове.
И трећи, кључни генератор кризе, јесте огромна похлепа чије размере нису виђене у историји света. Та похлепа је довела до тога да се кредитирају већ узети кредити и да се продаје оно чиме се још не располаже да би се то исто (и реално гледано непостојеће) још више увећало. Похлепа се више не испољава кроз наметање високих цена или монополистички положај на тржишту, већ кроз продају онога што се и не поседује. Та врста похлепе изражена кроз сумануту трку за профитом је и истовремено убедљиво најјачи генератор глобалне финансијске кризе.
Ма колико да је Калвинова теолошка платформа била девијација, циљ који су калвинисти имали приликом стицања материјалних добара је био племенит: људи су поштено и марљиво радили и стицали у жељи да постигну бар психолошко уверење о спасењу. У савременом капиталистичком систему не постоји циљ осим стицања профита као таквог – а када једном себи наметнете такав циљ, етика постаје беспредметна и сувишна и само успорава ваше кретање напред.
Целу причу можемо мало да апстрахујемо и генерализујемо и да кажемо да је глобална финансијска криза заправо глобална антрополошка криза. Човек је дошао у кризу – кризу односа према себи, другоме, и наравно, према Богу. Човек је данас постао подређен стварима, постао је шраф у великој машинерији. У целом систему је замењено место субјекта и објекта, систем је дубоко дехуманизован и не види човека – осим када га користи. Професор Христо Јанарас с тим у вези одлично примећује да је у таквом систему функционисања сам човек објективизован и сведен на чисто квантитативно одредиве категорије.
Православни хришћани треба да покушају оно што је Имануел Кант назвао новим коперниканским обртом, а то је да се константно боре да објекат (цео систем) прилагоде човеку, не супротно. Естаблишменти најмоћнијих земаља, међутим, на такав корак сигурно нису спремни. То значи да оно што Православна Црква може да понуди као решење није на макросоцијалној равни, у контексту глобалног уређивања институција, већ на микросоцијалној равни, усходним путем, од појединачних личности ка горе, тачније формирањем конкретних личности који ће већ сутра можда бити на челу неке важне институције. Како то лепо подвлачи епископ Анастасије Јанулатос, Православна Црква не треба да се поводи за стратегијом Римокатоличке и такмичи са стручним институцијама у давању институционалних решења, већ првенствено треба да је верна вековном етосу преображења конкретних личности. Тиме ће кроз један одређени период Црква дати најбољи допринос решавању ове кризе. На сличан начин је Црква једну чисто паганску Римску империју успела да преобрази у хришћанско Ромејско царство. У односу према свом ближњем православни хришћани ће тако дати главни допринос: свако од нас зна конкретног комшију, пријатеља, можда и непријатеља… угроженог овом кризом и према њима треба бити као Милостиви Самарјанин.
На крају крајева, као што један велики човек лепо рече, ако не можемо од овог света направити рајско место, можемо учинити да не постане паклено. Једино градећи оазе у својој личној околини и на свом личном примеру – штедљивошћу уместо расипништвом, емпатијом и алтруизмом уместо себичношћу и затвореношћу, неуморним стицањем врлина зарад спасења уместо неуморним стицањем новца зарад наметнутих потреба – на најбољи могући начин ћемо дати лични одговор на глобалну финансијску кризу – сада и убудуће.
Ауторизовано предавање одржано при храму св. Александра Невског у Београду у оквиру цилуса предавања под називом Светска криза и православље
Etički koreni globalne finasijske krize (kao i svih budućih) mogu se sažeti u jednoj izreci koja predstavlja ideju vodilju u svetskoj ekonomiji a naročito u finansijama i koja glasi:Kada cifre progovore i Bog zaćuti.
Светскa финансијска криза нема етичку базу.
Ако тражимо етичку позадину као ослонац, или објашњење за феномен финасијске кризе који је захватио западни свет (2008), нећемо је наћи, она је једноставно резултат опадања или непостојања етичке базе на свим битним нивоима: држава, институције, појединци и то у широком опсегу утицаја. Држава се није потрудила да ограничи неконтролисан и енормни раст у финансијској сфери, јер је имала директне користи од тога, ишло јој је у корист да расте друштвени доходак, без обзира на ненормалну расподелу међу класама становништва. Није јој сметало што се богати све више богате а средња класа стагнира и сиротиња остаје сиромашна. То није ни могла јер политичке снаге у Парламенту неби ни дозволиле да се мења постојећи поредак. Хоће ли Обами поћи за руком да обузда финансијске магнате у Амењрици, упркос експлозије кризе остаје да се види, али сигурно не у оној мери у којој би морало, а да га не оптуже да је скренуо у социјализам, односно да је изневерио капитализам. Институције су биле директно и индиректно уплетене, не само банке као главни и једини актери, него и друге као берза, осигурање и друге финасијске институције, затим факултети где се кроје и модификују идеологије и доктрине у интересу великог капитала, који су подржавали либерални капитализам, медији који подржавају успешне људе док им иде добро, кад се коло среће окрене наопако онда су први у опткривању лопова. Што се појединаца тиче, нису одговорни само челници банака који су креирали и спроводили политике брзог обогаћивања, него и акционари, штедише и остали у банкарској мрежи који су били задовољни док је профит растао, без икаквог труда, а онда се прогласили опљачканим и уништеним. То је био систем који се формирао у условима либералног и ’’саморегулирајућег’’ капитализма, који су подржавали бројни научници, експерти и познаваоци тржишта. То је једноставно била наредна еволуциона фаза ’’благостања’’, које се формирало у амбијенту потрошачког друштва, које је подржавала економска наука, проучавајући циклички карактер слободног тржишта и услове како да се оно стабилизује у корист профита. Она је такође произашла из претходних фаза, економије обима и почетне фазе ’лесе фера’, које су се смењивале како су се развијали технологија и производни односи. Главна покретачка снага био је и остао профит, а главни принцип борбе на тржишту конкуренција, као типична капиталистичка карактеристика. То је антипод кооперацији, као типичној социјалистичкој карактеристици. Проблем се свео на индивидуално одговарање похлепних банкара за преваре својих клијената, као етички проблем челних људи финасијских институција. По нама проблем је много шири и дубљи. То је проблем читавог друштва, државе, институција и појединаца, и то у првом реду као етички проблем друштва на свим нивоима. То је било познато још од доба Конфуција, али је тешко стизало до свести људи. У либералном капитализму се очигледно потпуно изгубила етичка свест. Ако је реч о појединцима они се могу преиспитивати са становишта грађанске, или хришћанске етике, али шта оне данас значе у ширем контексту људских заједница, у стању великих контраста, богатсва мањине на једној и сиромаштва на другој доминантној страни. Шта је грађанско друштво учинило да то не буде тако, или шта је црква допринела да се то смањује? Скоро ништа!. Ускоро ћу Вам послати есеј на тему Етика као древна кохезиона и атхезиона друштвена сила, на коме радим. Мирољуб Којовић.
ЕТИКА КАО ДРЕВНА КОХЕЗИОНА И АДХЕЗИОНА СИЛА ДРУШТВА
Етика спада у најстарије дисциплине, која датира од раног неолита, од првих људских заједница homo-sapiensa. Човек, кад се призвао свести, морао се одмах суочити са неким правилима свог и својих самплеменика понашања, која су обезбеђивала егзистенцију, односно преживљавање у суровом природном окружењу. Природа га је, дакле, натерала да утврди нека правила понашања којих су се морали придржавати сви, од вође, до последњег у заједници. Тешко је поверовати да су правила утврђивана и доношена демократски. Пре је то била одлука вође, најјачег, најпаметнијег и најенергичнијег. У сваком случају, нека правила су морала постојати, да би се обезбедила унутрашња кохезија заједнице. Поштовање и придржавање тих правила била је правa дисциплина, архаична етика, која је подразумевала дисциплину, ред и морал. Важила је за све чланове подједнако, односно за мушкарце и жене посебно, као и за млађе и старије. Та неписана правила имала су снагу закона и кршење тога је санкционисано, како где и како код кога. Савремени антрополози су истраживали такве појаве код савремених дивљих племена која су сачувала древну аутохтоност, попут Леви Штроса, и других антрополога, показујући да су опстала након векова захваљујући стабилности и чврстини етичких правила понашања. Покушаји западњака да их култивишу и преобрате у хришћане, и цивилизоване људе углавном нису давали резултате. Са појавом цивилизације ствари се мењају у самим људским заједницама. То више нису хомогене једнозначне заједнице, него раслојене, вишезначне са облицима формирања издиференцираних класа, управљача, ратника, свештеника, слободних сељака и грађана, трговаца и занатлија и робова, који су били везани или за село или за град. Социолози имају објашњења како су ти процеси могли и морали тећи, шта их је проузроковало и како су се обликовали. Дакле, прве цивилизације су довеле до класног раслојавања заједнице, која више није била хомогена и јединствена него издељена на бројне групе, класе, организоване хијаерархијски, од врха до дна, од владара до последњег роба. Формирана су нова правила понашања која су утврђивали световни владар у држави, а у храму главни свештеник. Тако су формирана правила која су важила за државу, за господаре, за народ за робове и њихово поштовање и придржавање су били строго чувани и санкционисани у случајевима преступа. Суровим режимом бранила се чврстина и кохеренција државе. Народ се морао строго придржавати прокламованих правила. То је била етика коју су прописиали господари и они су бринули о њиховом спровођењу. Кршење тих правила су кажњавали или световни господари, или црквени поглавари, већ према природи грешака. Тако је било у империјланим државама где су владали чврсти и стабилни монарси, аутократе. Тамо где није било таквих снажних аутократија и држава, народ се понашао слободније, демократски и разумно, али и бахатије и неразумно. Запуштао је своја занимања, одавао се пићу и блуду, постао склон преварама и крађама, постао неморалан и у тој мери да је и сам Бог морао да интервенише, Тако је уништио два града, Содом и Гомар, за пример другима. То је библијска прича, која одражава древну реалност и последице опадања морала, или нестанка морала, у тој мери да је сам Бог морао да интервеише и да их крајње сурово казни, као опомена на ред другима. Шта је Мојсије пренео од Бога, као поруке и наредбе? Прва писана етичка правила понашања, која су морала бити утиснута у свест сваког члана заједнице, почев од веровања у само једнога бога, до строгог поштовања родитеља, личне одговорности и понашања, честита и часна, која су неопходна за одржавање чврстине и кохеренције заједнице. Тих десет божијих заповести су пренете савременим генерацијама људи преко Старог и Новог завета, које су Хришћани преузели од Хебреја и они чине, или треба да чине темеље савремене етике, дисциплине, која по природи ствари треба да покрије комплетно друштво у постојању, на нивоу државе, институција, социо група, породице и појединаца. Сличан друштвени проблем је постојао на Далеком истоку, у Кини, у другим друштвеним условима, који је слично решавао Конфучије (551-479 g.s.e, Zhoo Dinasty, Wikepidia Enciclopedia) древни кинески мудрац и учитељ, који се прихватио озбиљног задатка да поучи народ како да савлада владајући хаос, неред, неморал у тадашшем феудалном друштву, које се уништавало у бескрајним ратовима. Његово учење из моралне филозофије, била је прва дисциплина етике, које је код његових следбеника прерасло у доктрину и конфучизам, широко распрострањен на Далеком истоку. У њему је народ подучаван да се самодисциплинује и васпитава да буде моралан, уздржан и приврежан боговима и традицији, да поштује институције и да сам за себе води рачуна о свакодневном понашању. Можда је то био ’’домино ефекат’’, тј. да се исте и сличне ствари дешавају на разним странама света без видљиве комуникације, или метафизичка ’’нужност’’ и ’’закономерност’’, које су људски род усмеравале на исти, или сличан начин. То остаје као мистерија за разјашњавање следећим истраживачима.
Да ли су морални принципи били уграђивани у разне друштвене структуре, да ли су биле строго етнички опредељене и доследне, како су се понашале кроз историју цивилизација? По свему судећи етика се кроз историју мењала како су се друштва мењала, на различитим меридијанима, у разним епохама, али уместо да као дисциплина постаје све чвршћа и чвршћа, као древна кохезиона сила, све више је лабавила и постајала атхезиона сила. Тај процес лабављења и некохеренције, односно осцилације и хармонзације људских заједница траје деценијама и вековима и етика је данас постала потпуно неконзистентна десциплина, некохерентна, пре атхезиона него кохезиона сила на планети. Њено одсуство, или лабављење је доводило до светских криза, безбројних крвавих ратова, до социјалних катастрофа, еколошкиих кататстрофа, сада и финснсијских катастрофа, попут ове последње која је обелодањена прво преко Океана у Америци. Шта у савременом добу карактерише етику, или како друштво реагује на етику као друштвену вредност? Та два додирна и преклопљена питања нам омогућавају да сагледамо неке актуелне и горуће проблема егзистенције и развоја друштва. Прво се морамо суочити са комплексом грађанске и хришћанске етике, прве која је својствена секуларној држави и друга која је својствена верској заједници, међусобом преплетених и интеррелационих, али замагљено и нејасно, поготову у светлу друштвених догађања, која су у Србији у току две деценије забележене, као ина Балкану, Европи и читавом свету. Комплексност ових питања захтева претходно неке класификационне и идентификационе радње. Прво треба расправити о хришћанској етици, као старијој, стабилнијој и статичној, која полаже на непромењивости и чврстини, за разлику од грађанске која је млађа, нестабилна и динамична, подложна променама, подложна падовима. (Део текста)