Човек и технологија

Постулат односа еквиваленције модерне и литургијске катихезе
Оно што хришћанство одваја од светских религија, философских учења и научних теорија јесте свеобухватан и интегралан поглед на свет и човека. Могло би се слободно рећи да је човек хришћанским учењем о обожењу уздигнут на највећу могућу висину и достојанство – на пиједестал сина Божијег по благодати. Сходно томе, свака човекова делатност једино у светлу хришћанског Откровења добија своју пуноћу и право назначење и смисао.

По питању васпитања и образовања човека, хришћанство се унеколико разликује од општепризнатих норми и de facto усвојених ставова од стране модерног друштва[1] и грађанских норми. Нововековна, секуларна култура на образовање и васпитање човека гледа из једне интелектуалистичке и рационалистичке перспективе, поистовећујући га са стицањем спољашњих знања и способности, те у моралистичком смислу са пожељним привикавањем на одређена конвенционална понашања и друштвено прихватљиве норме. У том погледу провејава и разлика између виђења образовања Источне и Западне Цркве, што је у великој мери условљено разликом у антрополошком учењу која се особито испољила у теолошком спору насталом у 14. веку између Григорија Паламе и Варлаама Калабријског. Насупрот западном теолошком погледу на човека који је ради достизања висине обожења често западао у крајњи активизам и хипертрофираност разума, источно богословље је устима великог Паламе показало зашто су обични и неуки рибари-апостоли били у богопознању и истинском образовању на вишем нивоу од учених философа[2]. Наиме, Православље је одувек посматрало образовање у једном интегралном аспекту, недовојиво од живота у Христу кроз литургијску заједницу верних, који се испољава као подвиг обнове Божијег образа у човеку[3]. Управо у процесу обнове образа Божјег у човеку и његовог уздизања до подобија, литургијска катихеза има огроман и незаменљив значај. Наиме, када се говори о литургијској катихези, то има двојак карактер. На првом месту је чињеница да све што се подучава бива довођено у везу са самом Литургијом и литургијским животом, а друга страна овог метода се огледа у чињеници да је део катихезе некада чак био у оквиру саме Литургије[4], о чему сведочи и њен први део који је и дан-данас дидактичког карактера. У том погледу не сме бити никаквог подвајања ни убудуће јер је црквена катихеза увек била и за сва времена треба да буде литургијског изворишта и усмерења.

Узевши то у обзир, закључујемо да све главне особине литургијске катихезе морају бити и основни постулати сваке црквене катихезе ма о ком времену да се ради – литургијска и црквена катихеза виђене очима црквеног ума су синоними јер је литургијска заједница та која конституише Цркву. Црквено-саборни, молитвено-покајни, библијски, светоотачко-богословски, динамично-активни, иконични, теоријски и сталнообразујући аспекти литругијске катихезе[5], као елементи идентитета аутентичне православне катихезе, могу бити очувани у оквиру модерне катихезе једино уколико и она сама извире из литургијске перспективе, али у временском оквиру модерне цивилизације. У том смислу, она би неизоставно требало да се поима као литургијска катихеза у једном посебном историјском контексту који укључује и употребу модерних информационих средстава, уколико она не противуречи напред набројаним постулатима литургијске катихезе.

Управо историјски тренутак у коме живимо, испреплетен многобројним и турбулентним променама[6] претпоставља нове видове спољашње комуникације и преноса информација. Ту се појављује и увек присутно искушење историје[7] која покушава да засени есхатологију па долази до разноликих предлога замене аутентичне литургијске катихезе модернистичким виђењима, тобож ради шире мисионарске активности, што је само нови вид саображавања овоме веку. Међутим, као што је већ речено, модерна технолошка средства могу бити употребљена искључиво као нека врста путоказа или помоћног средства за литургијску катихезу, а никако као аутономан систем „техника модерне мисије“ који би је заменио. Другим речима, модерна катихеза у односу на древне катихетске приступе треба да има литургијску катихезу као неизменљиву срж и основу, док њено спољашње рухо може и треба да буде примерено времену и простору у коме се налази. Заиста би јалов посао био покушај механичког враћања методама који су се практиковали у древним временима, јер снаге морају бити усмерене на покушај актуализовања црквеног Предања[8], а не на просту репродукцију.

Такав приступ омогућава избегавање крајности некритичког модернизма и секуларизације црквене катихезе са једне и претераног конзервативизма и ксенофобичне затворености са друге стране. Ако би могли да направимо паралелу са канонима Цркве, који представљају спољашње рухо непроменљивог догматског учења[9] које у сваком времену има одговарајући израз, онда би могли модерну и древну катихезу гледати као на споља често различите, али изнутра потпуно истог идентитета и усмерења, који извиру из свете Литургије.

Квинтесенција овог разматрања се, дакле, састоји у томе да модерна катихеза треба да буде литургијска катихеза у модерном времену. Као таква, она треба да има исту срж као и древна катихеза, баш као што је и Господ Исус Христос исти и јуче, и данас и у векове векова[10]. То је кључни закључак који нам даље омогућава сагледавање потенцијалне употребе информационих технологија за њено боље и потпуније остваривање у оквирима модерне цивилизације. Овај покушај може имати своју употребну вредност једино уколико се темељи на напред наведеном постулату односа еквиваленције модерне и литругијске катихезе јер у супротном не би био на изградњу Тела Христовог[11], а самим тим би био бесплодан (али и штетан). Тек пошто је усвојена оваква полазна поставка, може се ићи на разматрање имплементације савремених информационих технологија у контексту њиховог евентуалног коришћења за потребе модерне катихезе, узимајући у обзир чињеницу да обим и назначење овог рада допуштају оквиран и не превише детаљан увид.

Спољашњи и унутрашњи круг услова
Уколико би се овој проблематици употребе информационих средстава приступало стихијски, без претходно утврђених начела и смерница, сигурно је да би дошло до још веће збрке, него у неким скорашњим промашајима који би само релативизовали литургијски живот[12]. Циљ модерне катихезе је укључивање појединца у живот Цркве, а не стицање интелектуалних знања и вештина, па у складу са том чињеницом треба и делати.

Информационе технологије у контексту њихове свакодневне употребе од стране савременог човека дефинитивно носе неке позитивне и негативне ефекте. Некада ће квалификација ефеката зависити од конкретне области, старосног доба, вида примене, а некада ће бити одређена независно од ових параметара. Примера ради, негативни ефекти неумерене и погрешне употребе информационих технологија у општем смислу огледају се у разним аспектима: здравственим (штетна зрачења, статички притисак на кичму и зглобове приликом рада на рачунару, бол и пецкање у очима приликом дуготрајног гледања у монитор, смањено кретање и психофизички поремећаји повезани са њиме, осећај губитка оријентације у случајевима неких компјутерских игара…), затим социјалним (отуђење од породице и људи око себе, субјективни недостатак времена за ближњег…) и на крају духовним (бежање у сопствени виртуелни свет, индивидуализам…). Ове чињенице, саме по себи, морају бити директно узете у обзир и у оквиру модерне катихезе па у складу са њима треба поставити реална ограничења (углавном временска). То је, сликовито изражено, спољни круг негативних чињеница везаних за коришћење информационих технологија уопште које се морају узети у обзир и код њиховог евентуалног коришћења у модерној катихези. Тај круг услова је углавном широко познат па сваки катихета са оквирним познавањем опште културе са тиме неће имати проблема. Но, критички приступ треба да је превасходно усмерен на унутрашњи мисаони круг услова који катихеза поставља per se, услова који су везани за њену срж и суштину. Тиме се претходно усвојена ограничења још више проширују да би се коначно оставио слободан простор за правилну употребу.

Информационе технологије и њихове карактеристике
У обичном говору се при помену информационих технологија обично у обзир узимају дигиталне информационе технологије. Међутим, деценијама пре њих постојале су аналогне технологије примања, обраде и преноса информација (и данас постоје, мада не у првобитном чисто аналогном облику). Од таквих технологија широко распрострањенe су телевизијске и радио технологије. Данас су практично и ове технологије нераздвојиве од дигиталне обраде информација, тако да их у обзир узимамо одвојено имајући у виду искључиво њихово хронолошко, али не и функционално првенство.

Радио и телевизија

Могло би се оквирно рећи да су радио и телевизијски уређаји данас присутни у готово сваком дому, те да су имали огроман утицај на обликовање начина живота човека 20. века. Показало се да је утицај обе технологије, а пре свега телевизијске у највећој мери био (и остао) негативан[13], но постоје и неке позитивне стране[14]. У сваком случају, реално је констатовати да су радио/тв пријемници данас саставни део готово сваког дома, установе, канцеларије и уопште сваког кутка модерне цивилизације.

Зависно од дела света, друштвеног стандарда, колективних навика… ти уређаји су мање или више коришћени током дана. Једни од највећих „конзумената“ телевизије су деца која на гледање телевизијског програма утроше 50% више времена, него на било коју другу активност у току године[15]. Оно што је карактеристика ових медијума у односу на технологије које су им претходиле је могућност преноса аудио (радио) односно аудио-видео сигнала (телевизија) на велике удаљености, готово у реалном времену и са великим квалитетом сигнала (код аудио сигнала релевантан је опсег и фреквенција узимања звучног узорка, док је за квалитет видео сигнала критични параметар резолуција и фреквенција освежавања екрана). Такве особине омогућавају интерактивни пренос информација у најразличитије сврхе у форми која је веома приступачна крајњем кориснику и као таква не захтева интелектуално напрезање (попут читања) за примаоца информације, што је сигурно један од разлога њене широке популарности.

Приметно је да неке помесне православне Цркве (првенствено Руска православна Црква) овај медиј, у комбинацији са дигиталном обрадом сигнала, све више афирмишу у мисионарске сврхе, иако су почетне реакције на коришћење тог медија у мисионарском погледу биле веома критички настројене. Примера ради, ђакон Андреј Курајев је на трибини држаној на Православном богословском факултету у Београду 2004. године потврдио да је током протеклих година доста променио свој почетни тврди став према телевизији и уопште јавним наступима у контексту мисије који је имао у време када је православна Русија била под најжешћим налетом протестантских проповедника[16]. У сваком случају, једнозначан став је могуће донети искључиво у саборном духу, као што је то и увек бивало у црквеној историји. СПЦ за сада не поседује неку врсту сопственог телевизијског канала[17] или, пак, закупљеног термина, а што се радио технологије тиче, више година успешно функционишу Радио „Светигора“ (Митрополија цетињско-приморска) и Радио „Глас Цркве“ (Епархија шабачко-ваљевска) које емитују комбинацију садржаја савремених радио станица и тема из области хришћанског живота.

Рачунари и Интернет
За информационе технологије у ужем смислу у колоквијалном говору се узимају рачунарски системи и њихове међусобно усклађене компоненте. Оно што је посебно карактеристично за дигиталне системе у односу на аналогне је могућност обраде огромног броја математичких операција за релативно кратко време, трајно складиштење у дигиталном формату и презентовање у произвољној форми. Изузетно брз и стреловит развој ових технологија је довео до тога да нису могуће прецизне процене о будућим кретањима, утицају на друштвене токове (који је већ сада огроман) и облику будућег коришћења и примене. Било да је у питању брзина централних процесорских јединица, количина меморије за складиштење података или развој дигиталног видео-подсистема, претходни период је показао да је свака прогноза била промашена или премашена. Посебно је значајна чињеница да се на рачунарским системима базира функционисање целокупног модерног света па, самим тим, њихово познавање представља императив за модерног човека. Рачунарски системи још увек нису толико широко распрострањени као радио-тв уређаји, али тренд њихове међусобне интеграције ову дистинкцију све више чини безначајном. Веома је битно узети у обзир чињеницу да већ основношколски програм у великом броју земаља, па и нашој, обухвата обучавање за рад на рачунару (иако често некритички) и та тенденција ће се вероватно и наставити.

Иако је у питању један дигитални феномен непосредно везан за рачунар као средство, Интернет ипак захтева посебну пажњу, делом због тога што је нераздвојно повезан са спољњим комуникационим структурама (некада обичним телефонским везама са аналогним преносом сигнала, а данас софистицираним комуникационим каналима), а делом због чињенице да је у питању феномен sui generis, који је потпуно променио међуљудске комуникације у модерном свету и то за непуну деценију. Готово тренутно слање електронских порука са текстом, звуком и графиком у било који део света је само један од аспеката овог феномена. Оно што је још значајније за тему катихезе у модерном окружењу јесте чињеница да Интернет данас представља највећу научну базу података на свету која се сваким даном шири. Научне публикације, књиге, часописи… се у све већој мери пребацују у електронски формат који омогућава брзу претрагу и директан приступ преко Интернета. Оно што је у почетку био војни пројекат и комуникациони канал за ужи круг научних радника, временом је постао главни информациони извор за модерног човека. Данас се све више говори о „глобалном селу“, синтагми којој је Интернет дао заокружено значење.

По питању дигиталних информационих технологија и њихове правилне употребе од стране православних хришћана не постоји неки једнозначан одговор, а недостају и озбиљне студије по том питању[18]. И у овој сфери је такође најактивнија Руска православна Црква[19] у којој се посебно истиче ђакон Андреј Курајев са својим сарадницима, а битно је навести и да је патријарх московски и целе Русије већ 1997. упутио својеврсну посланицу хришћанима који користе Интернет у којој се, односећи се према том медију, обраћа у афирмативном тону и завршава је призивом благодати Божије на све који користе овај информациони канал[20].

У СПЦ је међу првима који су употребили ову технологију био јеромонах Сава Јањић (манастир Дечани).

Интеграција информационих технологија
Наведена су кључна подручја информационих технологија која морају бити узета у обзир приликом критичког преиспитивања њихове улоге у модерној катихези. Међутим, да би методолошки били до краја доследни, мора се нагласити да процесом минијатуризације и интеграције између њих нема нити може бити оштрих граница. Телевизија и радио су одавно престали бити издвојени од рачунарских система, а у последње време то је још актуелније појавом кућних DVD система. Интернет је ионако од почетка био потпуно везан за рачунарске системе са спољашњим комуникационим каналима, а у будућности се (преко ширења пропусног опсега комуникационих канала) иде на поступак потпуне интеграције телевизијског и радио сигнала у Интернет окружење, тако да је питање година када ће потпуна интеграција наведених технологија постати стварност.

С тим у вези, Руска православна Црква је покренула православни образовни видеоканал Покров[21] који је отворен по благослову патријарха московског и целе Русије Алексеја II, са намером да интегрише телевизијску и рачунарску технологију. Оно што се тиме постигло је интерактивни приступ веома широко конципираном дидактичком материјалу. Укрштањем телевизијске и рачунарске технологије омогућено је како праћење програма у реалном времену (што је слично праћењу емисија уживо на конвенционалним телевизијским апаратима), тако и накнадно преузимање видео фајлова у дигиталном облику са рачунарског сервера (што класична телевизија не омогућава). Међутим, оно што се потпуно разликује у односу на телевизију је замена пасивног учешћа гледаоца активним принципом, јер је омогућена интерактивна комуникација са учесницима у студију (у случају преноса информација у реалном времену) која се успоставља слањем електронских порука.

У СПЦ такође постоје пројекти са акцентом баченим на интеграцију информационих технологија, али на значајно мањем нивоу, што је реално с обзиром на доступне ресурсе. Вредан помена је пројекат који су остварили људи из радио-станице „Светигора“, интеграцијом радио и Интернет технологије, чиме је омогућено праћење овог радија преко Интернета[22] што практично значи да је доступан у целом свету. Ово је посебно значајно за бројну српску дијаспору.

Са овом динамиком развоја и комбиновањања модерних технологија треба рачунати када су овакве студије у питању, те стога треба постављати што више начелних питања и давати суштинске одговоре преко којих ће се потом лако доћи до конкретних решења. Због тога су у овом раду неки примери дати илустрације ради јер ће већ у наредној деценији бити превазиђени новим технолошким решењима или концептом, али ће суштина остати иста. То је разлог за критички покушај апстракције са једне и антиципације нових изазова са друге стране, што су битни кораци за решавање питања употребе информационих технологија у модерној катихези.

Критичко испитивање употребе информационих технологија у модерној катихези
Узевши у обзир чињеницу да је функционисање савремене цивилизације потпуно утемељено на информационим технологијама, те да је Црква, по речима протојереја Николаја Афанасјева, окренута према свету, а не према пустињи[23], то лако долазимо до закључка да се употреба информационих технологија у модерној катихези просто намеће као незаобилазно питање. Међутим, иако хришћани подржавају чињеницу да је човек заједничко односно друштвено биће, ту реалност не узимају само у хоризонталној равни[24], као што то чини социологија, већ је везују за Бога и Његову вољу. Због тога је као у сваком другом друштвеном домену функционисања Цркве и овде потребан креативан напор ума, разума и воље за изналажење предањског приступа у модерном времену. Уколико би се усвојио нешто либералнији став, онда би се задовољили гласови модернистичких кругова који заговарају осавремењивање Цркве по сваку цену (што је потпуно погрешан и непредањски начин), чиме би Црква почела да личи на овосветске институције[25], док би се консеквентним примењивањем таквог приступа у будућности тешко избегле неприличне новотарије, чак и у домену „Светиње над Светињама“ – саме Литургије[26]. Друга крајност би била изоловање и игнорисање прилика које информациони путеви данашњице дају форсирањем конзервативизма уместо предањског духа који је увек савремен[27]. У крајности спадају и случајеви крајње ксенофобије који су се историјски показивали као увек штетни, иако је чињеница да су чак и наши савременици најсветијег живота потпуно слободно користили па чак и проналазили неке модерне апарате[28].

Посебно је битно истаћи да се методика православне катихезе суштински разликује од методике подучавања светских религија, тако да начелни ставови о односу науке и религије[29], који су иначе имали великог значаја у периоду материјалистичког тоталитаризма који је иза нас, у овом тренутку не дају прави одговор. Чак је могуће да неки вид употребе информационих технологија буде крајње прихватљив за једну па чак и све религије, док је за православну катихезу у одређеном контексту неприхватљив, што само додатно говори о томе да хришћанство није религија, већ крај сваке религије – сасвим нови живот у Христу.[30]

Школска веронаука за децу основношколског узраста
Могућности потпуно другачијих видова преноса еванђелске поуке употребом информационих технологија треба да буду размотрене пре свега у настави веронауке која се већ пет година изводи у наставном програму Републике Србије. Треба истаћи да школска веронаука већ у садашњем облику има користи од информационих технологија јер су постојећи уџбеници креирани њиховом употребом – елетронском припремом образовног материјала за штампу.

Најочигледнија могућност коју информационе технологије омогућавају данашњим катихетама је лакши и ефикаснији пут за припрему катихетског материјала. Држећи се строго принципа да модерна катихеза увек треба да буде литургијска, али не пренебрегавати околности које творе модерну цивилизацију, закључујемо да информационе технологије данас могу бити коришћене као припомоћ за својеврсно поравнавање путева и стаза које воде према литургијском животу[31]. Наиме, незнабошци су некада на потпуно другачији начин долазили до информација о хришћанском учењу, док је данас информационо окружење нешто посве другачије и то итекако треба имати у виду. Модерни човек је потпуно свикао на начин живота неодвојив од технолошких средстава, поготово у домену комуникације и преноса информација (на жалост, често у томе губећи меру, сопствено расуђивање и правилно настројење ума). То је разлог да модерни информациони путеви итекако буду узети у обзир за још један начин преноса еванђелске поруке у 21. веку. Наравно, не треба гајити илузије да је довољно урадити све што је потребно на информационом плану и да ће нехришћани одмах по примању тих информација похрлити у Цркву на предкрштењску катихезу. О томе говори и пример западних деноминација које имају изузетно разгранату и добро организовану информациону структуру, али којима истински плод недостаје, а неретко долази и до смањења заједнице управо због секуларног духа који на том терену провејава и онемогућава аутентичан хришћански живот. Уколико се ослободимо оваквих технофилских илузија, онда можемо објективно сагледати истинску употребну вредност информационих технологија у модерној катихези и правилно се одредити према њима.

Основни и најпрактичнији начин обогаћивања наставе веронауке од стране катихета, а помоћу информационих средстава, је обликовање одређеног поучног материјала у дигиталном облику, а потом његово штампање или копирање у потребном броју примерака. Тиме би деца најмлађег узраста могла за сваки час да добију по један нови занимљиви материјал, било за читање (библијске приче, молитве и слично) било за обраду (бојанице са хришћанским мотивима – иконе, фреске, слике храмова, рецимо). За овај начин употребе информационих технологија нема потребе за дубљим разматрањем јер деца добијају већ обрађен материјал у папирном облику, на који су већ и свикла у конвенционалној настави.

На другом месту по сложености приступа долазе музички материјали, било класични (на касетама) или дигитални (рецимо у MP3 формату), са литургијским и духовним песмама, тропарима и слично. Преслушавање аудио записа је могуће на различите начине, а одређивање сегмента времена ће зависити од тренутне теме. Овде је потребно обратити пажњу да тај временски сегмент не буде предугачак, због држања пажње.

Следећа потенцијална примена је нешто сложенија и она захтева дубље разматрање. Наиме, уколико би постојали потребни услови у оквиру школе или, пак, од стране епархијских органа (преносни laptop рачунар и опционо видео пројектор) деца би могла део садржаја верске наставе примати на веома занимљив и интересантан начин – преко мултимедијалних[32] презентација. На један DVD медијум је могуће ставити довољно материјала који би покрио мултимедијални садржај за целу школску годину. Тај материјал би на првом месту обухватао компресовани визуелни материјал, што је за децу од кључног значаја, с обзиром на њихову превасходно визуелну перцепцију школског материјала. Ово је битно јер се посебно код деце предшколског и основношколског узраста наводи визуелни начин учења као најлакши[33]. Употребом MPEG2 компресије могла би се спаковати велика количина видео записа и компјутерских анимација који би (уколико за то постоје услови) могле бити презентоване деци преко видео-пројектора. Напредне варијанте би обухватале тродимензиналне макете, мултимедијалне квизове, кратке цртане филмове (већ сада постоји велики број цртаних филмова библијске тематике[34] на CD-у који су синхронизовани на српски језик и прилагођени најмлађем узрасту, с тим што треба узети у обзир евентуално задржана ауторска права). Ове могућности нису могле бити остварене употребом класичних наставних средстава, а данас је то свакодневица у напреднијим школама.[35] Најбоље би било када би такав материјал, у складу са наставним планом и програмом, био креиран од стране званично одређене групе људи на нивоу епархије коју би минимално сачињавали по један инжењер информационих технологија, дизајнер и вероучитељ. Тиме би постојећи садржај веронауке био обогаћен за квалитетан мултимедијални материјал. Но за једноставнију аудио-визуелну подршку настави веронауке довољан је и ентузијазам вероучитеља уз техничку подршку од стране школе или надлежног епархијског органа. Све ово би унело додатну динамику на часу веронауке за најмлађе којима је потребан посебан приступ.

Међутим, у погледу овог аспекта коришћења информационих технологија треба бити изузетно опрезан јер штете могу бити веће од користи уколико је временски сегмент одвојен за такву презентацију предугачак и некритички одређен. Проблем се огледа у чињеници да данашња деца, према мишљењу озбиљних истраживача, проводе исувише времена испред телевизијских екрана и рачунарских монитора.[36] Поготово се поставља питање колика је улога масмедија у васпитавању детета које већ од најранијег доба има приступ потпуно истим изворима информација који су садржајно окренути одраслим особама[37]. Уколико би се повлађивало данашњим навикама деце и у школи, она би се тиме мало по мало потпуно навикавала на један неприродан начин живота. Истовремено би се подгревала индивидуалистичка стремљења и пасивност духа већ од малих ногу. У том случају би и школска веронаука постала посредни савезник духовно погубног начина живота уколико би дала детету потпуно исту перцепцију света око себе као што је има кући, седећи испред телевизијског екрана или рачунарског монитора. Стога је паметно да сегмент одвојен за приказ материјала помоћу информационих технологија буде у сразмери са осталим видовима комуникације, чиме се детету несвесно сугерише какав тај однос треба да буде и у обичном животу. Уколико дете на часу веронауке највише времена проводи у разговору са вероучитељем, у групном раду са осталом децом, затим у заједничким молитвама, учествовању у богослужењима… у односу на катихезу уз помоћ информационих технологија, самим тим ће и у сопственом животу лакше одређивати правилан сегмент времена потребан за коришћење модерних технологија без којих неће моћи да функционише у савременом друштву, али које га могу отуђити од околине уколико им буде превише окренуто. Овом искушењу је тешко одолети, јер је познато да управо овај вид модерне наставе највише држи будност ученика који и без посебне жеље, мотивисаности и концентрације прати и прима оно што му се излаже.[38] Та чињеница може бити замка за вероучитеље који следујући логици чистог прагматизма желе да претворе цео час у једну мултимедијалну презентацију, где ће све бити шарено и занимљиво, да би самим тим привукли више ученика следеће године. Православној катихези је, међутим, увек била страна било каква примисао утилитарне логике по којој циљ оправдава средство. Вероватно би таква потпуна конверзија часа у дигиталну учионицу и довела више деце на час, али се заборавља друга страна медаље, да се тиме управо повлађује стеченим навикама детета код куће које проводећи сате испред телевизора и монитора бива отуђено од своје околине, а пре свега породице[39]. Но, најгора последица таквог неумереног приступа је удаљавање детета од аутентичне заједнице, Литургије, поготово што би се временом јавила жеља да се иста прати преко исте те презентације у оквиру школске веронауке, што би био најдубљи могући промашај. А димензије тог промашаја су огромне управо због емпиријски показане чињенице да деца воле да бораве у Цркви и да су често више заинтересована за богослужење од одраслих[40].

Стога у овом смислу треба бити креативан и отворен, али умерен, са акцентом увек стављеним на заједничко учење и рад, некада кроз игру, некада кроз неки други вид комуникације, а пре свега на посећивање богослужења (колико то време и околности дозвољавају), док би са информационим технологијама требало попуњавати простор у времену који иза тога остане, као и тренутке у којима је пажња обично на ниском нивоу (последња четвртина часа, рецимо). Супротне тенденције биле би ништа друго до уклапање у тренд некритичког коришћења информационих технологија са далекосежним последицама.

Школска веронаука за децу средњошколског узраста
Готово исти приступ је потребно задржати и код средњошколског узраста, али из других разлога. Наравно, подразумева се да би материјал био истог типа (штампани материјал за анализу градива, дигитална слика, звук и анимација у оквиру видео пројекција), али на вишем нивоу и прилагођен озбиљнијој анализи, с обзиром на узраст. Ту су већ пожељне и мултимедијалне презентације на страном језику (уз поштовање односних ауторских права уколико су истакнута).

У овом узрасту се отварају и нове могућности за рад. У случају да постоје могућности на нивоу школе, повремено је потребно упућивати ученике и на значајне Интернет сајтове са православним садржајем које у недостатку школске опреме могу прегледати и кући, али и дати иницијативу ученицима односно њиховим предлозима и дискусији. Осим тога, вероучитељ би, уколико за то постоје услови са његове стране, требало на почетку школске године да остави своју електронску адресу ученицима који би могли да му се обрате за разна питања из области православне теологије.

Наведени предлози су дати узимајући у обзир информационо окружење и живот ученика ван школе. Катихета мора бити добар стратег и правилном употребом информационих технологија на часу (и ван њега) показати да Црква није изоловано друштво нити бег од свакодневне реалности, али и то да хришћанин свет око себе мора стављати под критичку проверу и показивати аутентичан однос према реалности, независно од информационе буке која му сугерише своја решења, најчешће на груб и крајње тоталитаран начин.

Начелне смернице дате у вези са временски умереним коришћењем информационих технологија у настави случају деце предшколског и основношколског узраста, важе и код деце средњошколског узраста. У супротном би се изгубило време потребно за критичку анализу изложеног градива, што је од огромног значаја за овај узраст, за који је иначе везан критички став према свему око себе и потреба за дијалогом. Претераним наглашавањем модернистичког приступа би се брзо дошло до кризе веронауке у суштинском смислу, управо онако како се то збило и на Западу под упливом рационализма[41]. Конформизам у овом погледу може бити поражавајући у крајњој инстанци јер ће млади људи веронауку несвесно изједначити са сваким другим рационално стеченим знањем. Једини начин за избегавање ове крајности је консеквентан нагласак на активном учествовању на Литургији, ван кога свака веронаука губи свој смисао. Школска веронаука ван учествовања у Литургији или са алтернативним решењима је потпуни промашај и често рађа супротне учинке од жељених. Најпогубнији концепт би био покушај својеврсне дигитализације Литургије, њеног преноса на пројекторско сочиво и пасивно посматрање из школске клупе са циљем приближавања Литургије младима. Евентуално би могао доћи у обзир пренос сегмента Литургије из неке познате светске цркве или манастира, али само због чињенице да ученици ту не би могли лако отићи и са циљем упознавања са специфичним деловима службе[42]. Иста смерница важи и за остала богослужења. У супротном ће и веронаука и светотајински живот Цркве постати део општег информационог простора и миљеа, без икакве разлике у односу на информације које се примају из осталих области, чиме је опасност од релативизма верског знања у свести младих извесна. Ово је поготово битно код деце средњошколског узраста која у разним играоницама проводе сате слободног времена несвесно се адаптирајући на виртуелну реалност као супституента стварног света. На томе апсолутно увек треба инсистирати, иначе ће веронаука постати „једна од… “ информација које окружују медијског конзумента данашњице и потпуно се утопити у њих. Против некритичког конформизма у овом виду се треба безрезервно борити.

Предкрштењска и мистагошка катихеза
Концепт употребе информационих технологија се под сличним смерницама може користити и у случају класичне предкрштењске катихезе, али у мањој мери. Ово стога јер више не постоји потреба да се слушалац додатно заинтересује за грађу која се представља, будући одазван на призив новог живота у Христу, те да акценат треба бацити на откривање истина вере и онога што се прима[43]. Овде је умесно приказати у оквиру парохијског дома у коме се одвија катихизација (преко телевизије или пак видео пројектора) поједине делове чина крштења, објаснити значај радњи свештеника и онога који се крштава да би сутрашњи неофит био што свеснији смисла и поретка радњи свете Тајне које предстоје, као и свог учешћа у њима. Све више од тога било би контрапродуктивно и сувишно. Овај став се заснива на ономе што протојереј Александар Шмеман назива „првим и темељним смислом богослужења који се састоји у оном смислу који је њиме оваплоћен и изражен“[44], одговарајући на питање да ли је хришћанство радосна вест о Истини спасења или расплинута „религија срца“ са дивним старинским церемонијама и умилним појањем[45]. Уопште узевши, информационе технологије у оквиру предкрштењске катихезе могу се користити као помоћно средство за схватање смисла предстојећих богослужбених радњи.

Што се тиче мистагошке катихезе у смислу поуке крштеним одраслим члановима Цркве (она је, наравно, одувек обухватала и поуке за децу[46], али у оквиру овог рада тај део се првенствено посматра кроз процес веронауке) са циљем њиховог дубљег увођења у Тајну Цркве чији је већ активни члан, употреба информационих технологија је понајвише сужена јер је реч не толико о увођењу у формално слово вере, већ у опит живота у Христу кроз литургијску заједницу верних. Супротна тенденција некаквог осавремењивања по сваку цену и својеврсног надметања са осталим деноминацијама сигурно би довела до понављања историјских искушења једностраних и наметљивих спољашњих приступа без црквено-саборне дубине. Просто речено, за понирање у дубине мистагошких катихеза није потребно толико отварање спољашњих чула, колико отварање ума и целокупне личности човекове за једно дубинско виђење Цркве и живота у Христу. Потенцијална употреба информационих технологија овде се огледа у приказу краћих документарних филмова у појединачним случајевима када је визуелна представа адекватнија од речи.

Православни Интернет портали као подршка катихетској настави
Неке помесне православне Цркве, а на првом месту Руска православна Црква, већ су поставиле функционалне Интернет портале за вероучитеље и људе који се баве црквеном катихезом као својеврсну подршку катихетској настави. На тим порталима постоји велики број текстова, препорука, вести, анализа… које могу бити од користи катихетама у савременом добу. Једни од познатијих портала су Образование и Православие[47] и Слово[48].

Креирање оваквих портала као подршке процесу веронауке у савременом друштву је од велике користи, пре свега вероучитељима који бивају у току са свиме што је релевантно за њихов позив. Поред тога, вреди размотрити и отварање посебних Интернет форума за катихете на којима би се могла размењивати искуства, постављати питања старијим колегама и проналазити одговор на недоумице.

СПЦ је тренутно далеко иза РПЦ по питању броја и квалитета православних Интернет сајтова уопште, а што се тиче катихетске службе, готово да не постоји сајт посвећен тој тематици[49]. С обзиром да се веронаука као школски предмет већ пет година предаје у школама, покретање једног Интернет портала за православне катихете било би од великог значаја. Поред основних компоненти, пожељан би био и део за форум којим би администрирало неко лице одређено од стране Синода и на коме би се учествовало уз акредитације односно претходно додељивање учешћа под условом да је у питању вероучитељ. Један такав портал би сигурно допринео побољшању квалитета наставе православне веронауке.

Разуме се, такав портал би превасходно био усмерен на потребу унапређења рада школских вероучитеља, али би у пројекту активног учешћа могли узети и парохијски храмови односно лица која при њима држе веронауку.

Суочавање са некритичким модернизмом
Циљ до сада изложеног приступа је очување литургијско-молитвеног метода Цркве[50] као квинтесенције аутентичне црквене катихезе, али и покушај да уводни дидактички моменат који је од древних времена био иманентан црквеној катихези буде прилагођен времену у коме живимо. Тиме предањски мистагошки метод остаје очуван у мери у којој прилагођавање спољашњем окружењу не утиче на губљење његовог садржаја или, пак, погубно поистовећивање са овосветским делатностима[51]. Савремени свет са својом израженом динамиком развоја и промена пред Цркву ставља велики број изазова које она идентификује и процењује литургијским погледом на свет[52], а потом даје неку врсту „званичног“ одговора, у чему се и састоји њена истинска одговорност у историји. Хришћани се никада нису опредељивали за порицање културе и цивилизацијских тековина као таквих, али су се критички односили према свакој постојећој културној појави оцењујући је мерилом Христа[53].

Као што је одлично приметио отац Георгије Флоровски, Црква је у овом свету у једном противречном положају, разапета између могућности да буде устројена тако да не обраћа пажњу на спољашњи свет, што би је потпуно одвојило од њега, и покушаја потпуне „христијанизације“ света – оба концепта су се показала неуспешним у историји[54]. Отвореност према свету са једне и критицизам са друге стране јесу антиподи овим парадигмама који омогућавају правилно функционисање Цркве у свету. Црква делује у свету, али није од света, и тај став је кључни за избегавање искушења изолационизма са једне и утапања у свет са друге стране. То је разлог да се културне тековине савремене цивилизације не одбацују a priori, као што је случај са пијетистичким и пуританским ставовима којих и данас има[55], али и разлог за дубинско преиспитивање цивилизацијских појава односно њихово оцењивање и вредновање умом Христовим[56].

Инертно повлађивање секуларним нормама није ништа друго до конформизам некритичког типа, али и понављање историјског искушења коме је подлегао хришћански Запад. То искушење се у крајњој инстанци катихезе очитује у поистовећивању ума и разума[57] и води интелектуализацији катихизације којој нису одолеле ни тзв. православне недељне школе на Западу[58]. Негативна искуства овог типа у виду својеврсне схоластике у православним духовним школама постојала су и на Истоку, рецимо у Русији током 19. века[59], што је један од појавних облика оне пошасти коју је отац Геогрије Флоровски називао „западним Вавилонским ропством“.

Да би избегли неку врсту модерне схизофреније метода и псеудоморфозу православне мисли[60] под утицајем модернизма као данас доминантне доктрине, потребно је одржати постојећу здраву срж литургијског приступа по сваку цену, иако ће искушења „модерног Вавилона“ бити веома велика.

На овом месту се поставља следеће питање: да ли информационе технологије омогућавају не само лакше и богатије спољашње излагање катихетске поруке у оквирима традиционално прихваћених начина комуникације на релацији катихета – ученик, већ и отварање сасвим нових видова комуникације условљених брзим развојем информационих технологија? Ако је одговор потврдан, у којим случајевима би то могло пореметити здраву литургијску свест односно у ком случају такви видови комуникације могу донети корист мисији Цркве, а у ком нанети директну или индиректну штету?

Оно што је de facto владајући тренд модерне цицилизације је све веће пребацивање ингеренција на машине и аутоматизација разних процеса, чак и оних који су донедавно били резервисани искључиво за људе (из различитих разлога). Консеквентном имплементацијом теоријског концепта аутоматизације свих процеса у друштву долази и до промене начина учења и подучавања, првенствено коришћењем концепта Distant learning-а, у коме се практично губи жив однос између предавача и ученика и уносе нове релације у когнитивни процес.

Distant learning концепт и модерна катихеза
Distant learning (учење на даљину) је релативно нов концепт који је омогућен брзим развојем рачунарских система и ширењем пропусног опсега екстерних комуникационих канала. Испуњавањем тих предуслова постало је могуће пренети огромну количину интерактивних мултимедијалних података (текст, звук, слика, контролни и навигациони сигнали) са једне на другу локацију са минимумом губитка у квалитету. Практична примена овог концепта се огледа у преносу огромног броја података рачунарском мрежом, при чему је пренос двосмеран. Те погодности су прво почеле да користе научне лабораторије, војне структуре и мултинационалне компаније, при чему се успостављање контакта међу учесницима из различитих места (па чак и држава) обавља преко рачунарског дисплеја. Једну од првих примена овог концепта су уочиле и образовне установе јер је професорима омогућено како држање часова из удаљеног дела света (у случају вежби), тако и прослеђивање претходно комплетно уређеног дидактичког материјала (у случају готових предавања). Студентима је тиме такође омогућен директан и интерактиван приступ вежбама и накнадни приступ грађи са предавања. Основни разлог за овакав начин наставе је прагматични покушај пробијања баријера простора и времена са истовременом уштедом у новцу. Главна мана Distant learning концепта се огледа пре свега у дехуманизацији процеса учења и навикавањем на нову врсту комуникације која претендује да потпуно замени традиционалне видове општења у образовном погледу (али и шире), што већ дубоко задире у све досадашње културолошке аспекте.

Модерне катихете би требало да буду прилично опрезнe по питању коришћења овог концепта, упркос могућностима које он нуди. Управо чињеница да је суштински усмерен ка потпуној замени директног вида општења између људи јесте главни проблем. Хијатус између овог и црквеног приступа се најбоље види уколико за тренутак узмемо у обзир претпостављену литургијску основу катихезе која не сме бити изгубљена. У том смислу концепт Distant learning-а не може бити спојив са литургијском основом која се огледа у сабору свих верујућих на једном месту око једног дела[61]. Иако је интерактивни пренос аудио-видео података користан за конференцијске и међуконфесионалне скупове, научне симпосионе и семинаре, па чак и прославе у једном условном виду[62], који могу имати великог добитка на квалитету интерактивним присуством учесника панела који није у могућности да физички буде присутан, у контексту саборно-литургијске перспективе овај концепт се показује као чист прагматизам у сировом облику који тежи да супституише њене структуралне основе. Јер црквена катихеза је нераздвојива од литургијског живота и беспредметна је без њега, а он је немогућ без директног општења са ближњима у оквиру светотајинске заједнице. Стога би, примера ради, потпуна замена физичког присуства катихете међу ученицима концептом учења на даљину била погубна по схватање литургијске перспективе будућег хришћанина, у чијој би потоњој перцепцији и својеврсна „Литургија на даљину“ постала најнормалнија ствар. Већи промашај од овог вероватно не би постојао.

Евентуални простор у коме би овај концепт био правилно употребљен у оквирима модерне катихезе јесте на плану индивидуалног и од ученика самоиницијативног преузимања додатних информација везаних за одређену област. Примера ради, у оквиру већ поменутог руског пројекта видеоканала Покров, једна од кључних секција је Программы дистанционного обучения. То је примена концепта учења на даљину за студенте у оквиру потпрограма Богослов и то потпуно интерактивно, за разлику од телевизијског приступа где је гледалац потпуно пасиван (то и јесте једна од кључних предности концепта учења на даљину). Међутим, оваква врста учења треба да буде на нивоу допуне, али никако и замене за основни вид директног општења у процесу катихезе и на томе треба инсистирати. У супротном би се увело начело прагматичности (уместо начела еквиваленције модерне и литургијске катихезе који је усвојен и на почетку овог рада). И у оквиру пројекта Покров апсолутно је наглашено да је овај вид образовања супсидијарног типа[63].

Будући информациони изазови
Иако је због турбулентног развоја дигиталних технологија веома незахвално антиципирати будуће правце развоја информационих технологија у временском хоризонту даљем од деценије, ипак није тешко предвидети будуће изазове у контексту њихове употребе у модерној катихези.

Наиме, тренд својеврсне пандигитализације целокупног друштвеног окружења је оно ка чему се иде и који ће се вероватно и наставити, осим у случају крајње непредвиђених ситуација (примера ради, глобалне несташице енергетских ресурса или катаклизме светских размера). Узевши у обзир тако усмерену динамику развоја, образовни систем ће претрпети велике промене које се већ данас назиру преко Distant learning концепта. Оно што је данас алтернативни вид наставе, имплементиран у оквиру опремљенијих образованих установа, већ сутра ће бити сасвим стандардно решење. То треба узети у обзир када је школска веронаука у питању, где ће бити потребно највише креативног напора за усклађивање са модерним нормама. О таквој перспективи развоја друштвено-образовног система већ сада треба водити рачуна и саборно осмишљавати начин употребе примерен веронауци у оквиру институционалног система јер би у супротном могли доћи у ситуацију стихијског и неконзистентног одговора. Условно речено, потребан је антиципирајуће-проактиван, а не конформистичко-реактиван модел приступа будућим информационим изазовима.

Што се сржи саме литургијске катихезе у оквиру самих богослужења тиче, односно онога што би могли назвати катихезом у најужем смислу, нема потребе улазити у овакве анализе напросто због тога што она заувек треба да задржи своју везаност за Литургију и остале црквене службе које саме по себи немају потребу за било каквим упливом савремене технологије[64].

Закључак
Оно што се на основу свега изнетог намеће као закључак извире из светоотачког искуства да се свака друштвена појава и цивилизацијска тековина мора критички преиспитати литургијским погледом. Ово тим пре важи за катихезу која је ipso facto литургијског исходишта у свом аутентичном виду. У том погледу бисмо, на једном начелном нивоу, могли закључити да се циљ употребе свих модерних средстава (па и информационих технологија) у оквирима модерне катихезе исцрпљује у својеврсном упућивању ка светој Литургији, односно источнику врхунског знања. Литургијска катихеза је предањски метод верског образовања и део самог црквеног организма, организма чији је животни дамар и централна тачка – Литургија. До те тачке информационе технологије могу веома добро послужити у сврху интелектуалне катихизације младих и одраслих зависно од конкретног облика (школска или ваншколска настава, предкрштењска или мистагошка катихеза и слично). Конкретних начина примене има пуно, неки најочигледнији и пожељни су наведени у оквиру овог рада, како уз општа ограничења и предуслове, тако и она која произилазе из катихезе као такве. Свака будућа и потенцијална имплементација треба да буде сагледана не само у pro et contra форми (у смислу спољашњих квалификатива) већ превасходно кроз парадигму литургијског промишљања. Могли би смо рећи да је здрав приступ по овом питању гледиште по коме се информационе технологије користе за позив на примање правог знања, које се у оквиру Тела Цркве добија сопстевним учешћем у њему, јер у литургијској катихези је можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу : „Дођи и види!“[65].

На жалост, сведоци смо и неких усмерења која врхуне у прагматичним покушајима замене литургијског простора виртуелном реалношћу. Такав тренд је особито изражен на Западу, где чак постоје и случајеви формирања парохија на Интернету. То је класичан плод секуларног духа, институционалног виђења Цркве и конформистичког става према спољашњој околини који у крајњој инстанци води ка поразу аутентичног живота у Христу. Мање су изражене дијаметрално супротне тенденције застрањивања које се огледају у својеврсној самоизолацији, ксенофобији и технофобији које паралишу сваки креативан покушај коришћења информационих технологија који би могао да дарује доста добрих плодова.

Једино крећући се између ових крајности као између Сциле и Харибде, руководећи се литургијским приступом, могућа је правилно усмерена и критички ограничена употреба информационих технологија у модерној катихези.

Endnotes: