Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У раној младости показује активно интересовање само за две области: борилачке вештине (активно тренира шотокан карате) и информационе технологије (интересује се пре свега за рачунарску графику и анимацију). У родном граду завршава основну школу и гимназију (природно-математички смер), после које уписује студије на Одсеку за информационе технологије ФОН-а у Београду (1996. г.), настављајући упоредо са тренирањем борилачких вештина (реални аикидо код Љубе Врачаревића) и планира да свој животни пут настави и даље у том смеру.
Са православним хришћанством у његовој пуноћи долази у додир крајем деведесетих, када се упознаје са светоотачком литературом Православне Цркве, што представља кључну прекретницу у животу. У Васкрслом Христу, онако како га сведоче Светитељи Цркве, проналази одговор на сва своја животна питања, трагања и лутања. Убрзо одлучује да се посвети служби Цркви, те упоредо са студијама ФОН-а уписује и Православни богословски факултет у Београду (2000. г.). На ФОН-у је дипломирао 2004. године. На Православном богословском факултету је дипломирао 2005. године, а потом и магистрирао 2008. године. Докторирао је на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду 2011. године.
При крају основних студија је две године радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, као стручни сарадник на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. По дипломирању је годину дана ангажован на Православном богословском факултету као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007-2009) и краћи период у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.
У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову. У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Г. Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха српског Иринеја, прелази у храм Светог Александра Невског на Дорћолу.
Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ je крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао 16 година (2008-2023). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (до 2015). Био је стални члан Катихетског одбора Архиепископије задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008-2014). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. Непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз о. Војислава Билбију, за координатора тог мисионарског пројекта.
Један краћи период вршио је и дужност председника Светосавске омладинске заједнице (СОЗ) Архиепископије београдско-карловачке (2008) и дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020-2021).
По оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке (2024), постављен је за његовог првог управника.
Објавио је шеснаест књига:
1. 3D Studio MAX3: Tehnike modelinga, CADArt, Нови Сад 2000.
2. Биометријски системи идентификације: критичка студија, Институт за политичке студије, Београд 2007.
3. Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе, Информативна служба СПЦ, Београд 2006; друго, измењено издање, Бернар, Нови Бановци-Београд 2013.
4. Црква и глобализација: структура, однос и последице (магистарски рад), прво издање: Неа Ника, Београд 2009; друго, измењено и допуњено издање: Бернар, Нови Бановци-Београд 2011; треће, побољшано издање: Бернар, 2014.
5. Информационо контролисано друштво (докторска дисертација), Бернар, Београд 2011. Књига је доступна у електронском формату на сајту Регистра националног интернет домена Србије.
6. Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода, Бернар, Нови Бановци-Београд 2012; друго издање Бернар, 2014; треће издање Catena Mundi 2023.
7. Недељне беседе, прво издање: Бернар, Нови Бановци-Београд 2014; друго издање Бернар: 2014.
8. Празничне беседе, Бернар, Нови Бановци-Београд 2014; друго издање 2015.
9. Мисионарске цртице, Бернар, Нови Бановци-Београд 2015. друго измењено издање Ризница 2024.
10. Храм Вазнесења Господњег у Жаркову, ЦО Жарково, Београд 2016.
11. О Камену одбаченом и онима који га одбацише, Бернар, Београд 2018; треће издање Ризница 2023.
12. Тесла: Духовни лик, Бернар & Музеј Николе Тесле, Београд, 2020; друго, измењено и допуњено издање, Задужбина Петар Мандић, 2025.
13. Дигитални Рубикон: О путу неизвесности поплочаном вештачком интелигенцијом, Catena Mundi, Београд 2023.
14. Вера – молитва – мисија, Ризница 2024.
15. О Тесли и његовим прецима: расуђивања, разговори и расправе, Ризница 2025.
16. Реч на реч: реакције и расправе, Ризница 2025.
Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. Посебна тематика у оквиру које је својевремено био активан је приватност у савременој цивилизацији и њен значај за слободу личности. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.
Један је од оснивача Задужбине „Петар Мандић“, добротворне установе чија је делатност уско повезана са ликом и делом свештеничких предака Николе Тесле.
Божијим благословом, са супругом Мирјаном има троје деце.
