Човек и технологија

Цивилизација у којој живимо се у информатичкој литератури обично описује синтагмом „информационо друштво“, при чему тај термин све чешће срећемо и у свакодневном говору. Један број социолога је, међутим, с правом приметио да се информационим друштвом може назвати свако друштво које на систематичан, организован и рутински начин прикупља и обрађује велики број података. То се, по наведеном запажању, може применити већ на европске националне државе од пре неколико векова – иако у то време рачунари не само да нису постојали, већ нису били ни у примисли, масовна обрада података о грађанима и ресурсима на нивоу друштва је итекако постојала и била важан чинилац друштвеног функционисања. Наставак текста »

Први интернет сајтови под окриљем Српске Православне Цркве (СПЦ) су почели са радом већ у другој половини деведесетих година прошлог века, што значи да је наша помесна Цркве правовремено схватила мисионарске потенцијале нових медија. И на пољу коришћења ћириличног интернет домена СПЦ је међу првима у српском друштву схватила његов значај, пре свега у културолошком виду. Наставак текста »

Некоме ће можда изгледати чудно да Црква може имати било какву улогу у развоју савременог информационог друштва. Заиста, уколико полазимо само од информатичких, економских, правних аспеката, онда би заиста било места за одређени скептицизам. Но ако пођемо од значења термина о коме је реч увидећемо да није тако. Када кажемо „информационо друштво“ најчешће по некој чудној инерцији увек наглашавамо онај део „информационо“, а потискујемо „друштво“. А стварност је заправо сасвим другачија: информационо друштво је (као што му само име говори) пре свега социолошки феномен par excellence. Када то имамо у виду, јасно је да Православна Црква са својом вековном традицијом друштвене одговорности итекако има шта да каже. Наставак текста »

Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. Наставак текста »

Добро је уочено да је еванђелска прича о блудном сину парадигма за класичну адолесцентску кризу и њено решавање. Узевши ту чувену причу као основу за решавање генерацијског јаза не треба само да разматрамо већ познате изазове адолесценције, већ и да се запитамо шта то данашњу омладину чини посве специфичном. Наиме, није спорно да се из генерације у генерацију наслеђују многи проблеми у односима старијих и младих, али постоје и неки нови изазови – последње две деценије су донеле велики број друштвених промена које утичу на формирање целе једне генерације у посве специфичном виду. То следствено има утицај и на формирање нових међугенерацијских конфликата. Наставак текста »

Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Наставак текста »

Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија: у периоду раног хришћанства то је био папирус, потом пергамент, кога је затим заменио папир. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија (ср. Plou 1996: 55). Ти медији се разликују од фиксних по много чему, но основне разлике су у погледу начина бележења информација, могућности и брзини њихове обраде и прослеђивања, количини података која се може сместити на један такав медијум, могућности размене података, броју људи који им истовремено могу приступити… Наставак текста »

Молити се истински, свим срцем и умом, није било лако ни у једној епохи – непријатељ нашег спасења је увек радио пре свега на томе да човека одвикне и одврати од молитве, знајући да она човека окреће ка Богу и води ка богопознању и спасењу. Оно што у наше време додатно отежава подвиг молитве јесте страховита брзина живота коју прати огроман број визуелних и звучних „знакова“. Активизам, динамизам и прилив информација савременог хришћанина све више одвајају од органског начина функционисања у оквиру своје породице, пријатеља, парохијског храма. Наставак текста »

Ако су у почетном периоду развоја мас-медијске сфере и постојале неке недоумице у погледу тога да ли је уопште треба користити за потребе хришћанске мисије, данас је та дилема сувишна: не постоји ниједна помесна православна Црква која мас-медије не користи за своје мисионарске потребе. Притом, када кажемо „мас-медији“, не мислимо само на класичне медије попут штампе, радија и телевизије већ и на тзв. нове медије, који се од „старих“ разликују јер имају могућност обраде дигиталног сигнала и мрежни капацитет размене података (Интернет је најбољи пример). И мада се потреба за мас-медијским мисионарским деловањем не доводи у питање, ипак треба размотрити најбољи начин те мисије. Додуше, неко ће рећи да ни ту нема много шта за разматрање: некада папир и мастило, данас електронски медијуми и то је то. Но ствари нису баш тако једноставне… Наставак текста »

За проблематику односа хришћана према глобализацији влада приметно интересовање, али су уочљиве и тешкоће када је потребно сучелити супротстављене ставове. Такво стање захтева елиминисање неколико препрека да би се успоставила квалитетна дискусија. Наставак текста »

…-Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве?

Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. Наставак текста »

„Замислите, рецимо, парадокс да човек на Велики петак ништа не једе и не пије јер строго пости, а да у исто време прати неки ријалити шоу програм? Зар није далеко боље да је тај дан имао и разрешење да једе рибу, а да је заузврат искључио телевизијски пријемник?“ Ситуација о којој говори презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке, могла би се описати и као подлегање искушењима и старим навикама или неразмишљање о смислу поста, али свакако указује на то да би онај ко пости требало да има на уму да смисао тог чина није у простом уздржавању од хране и пића. Наставак текста »

Када је пре седам година Српска православна црква отворила јавну дебату у погледу биометријских система идентификације, а потом изашла и са сопственим виђењем те проблематике, многи су се упитали о чему је заправо реч и какве везе ова тема има са православним хришћанством. А ствар је била крајње једноставна: верници (али и многи атеисти) тражили су одговоре на питања којима се тада ниједна озбиљна друштвена институција није на одговарајући начин бавила. Наставак текста »

Широј јавности у Србији је познато да је Српска Православна Црква пре неколико година актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана наше земље у контексту биометријских система идентификације. Посебно изражен допринос у том погледу је дала жичка епископија на челу са епископом Хрисостомом. Један од кључних догађаја се десио 26. марта 2005. године, када је у Жичи одржан први стручни скуп о проблематици биометријских система поводом нових личних карата, одакле је упућен Жички апел целокупној српској јавности. Наставак текста »

Глобалне електронске мреже су омогућиле милионима људи који су међусобно удаљени десетинама хиљада километара да на једноставан и економски исплатив начин успоставе комуникацију. Но истовремено се створила једна парадоксална ситуација – упоредо са све већим умрежавањем и повезивањем порастао је и степен отуђења међу људима. Наиме, како то да је решавањем проблема просторних баријера и контаката са онима који су, просторно гледано, удаљени дошло до појаве отуђења од оних који су у нашој непосредној близини? Наставак текста »

Скоро већ две деценије интернет не престаје да побуђује пажњу мислећих људи различитих усмерења: философа, социолога, економиста… Он је као феномен занимљив и теолозима који најчешће постављају питање нових видова мисије и адекватног начина коришћења. Православна Црква је више од једне деценије присутна у интернет простору и тиме је фактички прихватила тај медијум као средство мисије и комуникације. Наставак текста »

Српска Православна Црква се у иницијативу за добијање ћириличног интернет домена укључила на предлог Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС). С тим у вези, Свети архијерејски синод СПЦ је препознао ову иницијативу као цивилизацијску и донео одлуку у којој је подржава и активно се укључује у цео процес, делегирајући званичног представника у Радној групи. Наставак текста »

Пре неколико година Српска Православна Црква је била укључена у решавање проблематике приватности грађана у контексту биометријских система идентификације. Анализа активности СПЦ у том погледу даје седам начелних принципа .
1.Начело друштвене одговорности. Јасно је да проблем електронске приватности грађана није поље којим СПЦ треба примарно да се бави, али је подједнако јасно да она не може остати по страни уколико тај проблем добије озбиљне размере, а позване структуре друштва не одреагују адекватно. Наставак текста »

1. Први и основни проблем образовног система у Србији је концептуалног карактера, с обзиром да је усмерен углавном ка стицању знања у енциклопедијском духу, а мање ка развијању критичко-аналитичких способности ученика. Поред тога, промашај нашег образовног система је и недостатак мултидисциплинарног приступа у повезивању градива различитих предмета. Ученици на сва три нивоа образовног система (основна школа, средњошколски стадијум и факултетски ниво) раде пре свега на гомилању знања, док повезивање различитих научних области, анализа градива и развијање критичког духа најчешће изостају. Када је реч о проблематици информационих технологија потребно је више радити на суштинским стварима, а то су логичке структуре, концепти програмирања и семантика. Наставак текста »