Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто.
Међутим, уколико прихватимо теистичко (и њему блиска полазишта) и сходно томе у човечије биће укључимо и духовну компоненту, схватићемо да је немогуће да заменимо човека машином, ван улажења у било какве даље етичке импликације таквог покушаја. Духовна компонента бића у теистичком, а поготово хришћанском виђењу света, је сама по себи неограничена и није подложна смештању у ограничене категорије класичног математичко-логичког и уопште дискурзивног начина размишљања.
Погледајмо на конкректном примеру како се прихватање једног од наведених ставова одражава на ову проблематику. У књизи која је повод овог уваженог скупа се наводи смела прогноза водећег британског футуролога Ијана Пирсена, да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Ако разматрамо критички, приметићемо да се ова футуристичка изјава суштински заснива на рационалистичким поставкама које нису ништа инвентивније од оне коју је још вековима раније поставио Рене Декарт (који је центар људског бића такође поставио у мозак) и да се очигледно ослања на материјалистичко виђење човека (сводећи га на функције мозга и ништа више). Са том изјавом се сигурно неће сложити припадници Бергсонове философије који ће истаћи чињеницу да се интуиција не може сместити у рачунарски алгоритам, ван улажења у даље расправе, док ће егзистенцијали на овакве прогнозе једноставно одмахнути руком. А тек би православни хришћани имали шта да критикују код таквог приступа, крајње површног у свом свођењу човека на само један део једне компоненте (материјалне) његовога бића.
Технологија свакако помаже човеку у отклањању неких материјалних ограничења и проширује његове могућности и функције, што није спорно, осим у случајевима који повлаче друштвено-етичке дилеме. А међу основне етичке дилеме спада и питање у којој мери ће технологија потиснути човека на маргину, колико ће њен развој утицати на друштвене односе и да ли ће довести до трансформације особина људскости? На ово се питање не може дати прецизан одговор уколико не размотримо проблематику става према технологији као таквој. У овом погледу постоје четири различита доктринарна приступа. Најчешће присутан став је да технологија сама по себи нема инхерентно постављене циљеве (вредносна неутралност технологије), те да њен развој зависи и у потпуној је контроли самог човека (непостојање аутономије технологије). То је тзв. инструментални приступ који данас заступа прогресивистичка школа мишљења. Иако делује веома логично, овај приступ је ипак површан. Ко би могао да каже да је, рецимо, технологија оружја за масовно уништење живе силе нешто вредносно неутрално? То је апсолутно немогуће јер је сам концепт оружја за масовно уништење такав да је јасан по свом почетном вредносном усмерењу и инхерентно постављеном циљу. Може се тај циљ правдати националном безбедношћу, стратегијом нукеларног одвраћања и сличним разлозима који покушавају да пронађу „добру“ употребу, али истина остаје: нуклеарно оружје се не може посматрати као вредносно неутрално. Управо указујући на ове граничне проблеме, инструментални приступ је темељно прокритиковао Мартин Хајдегер средином прошлог века, са својом онтолошком критиком технологије. Нажалост, желећи да до краја оповргне површност инструменталне тезе, Хајдегер је отишао у другу крајност и постао зачетник правца који заступа апсолутну вредносну опредељеност технологије и њену аутономност у погледу испуњења циљева који су јој иманентни. Ову врсту технолошког песимизма многи класификују као технолошки детерминизам, али истински детерминистички приступ се појавио знатно раније, као што је то одлично у својој класификацији различитих технолошких приступа показао Ендрју Финберг, и карактеристичан је за класични марксизам који (иако држи до вредносне неутралности технологије) у складу са својим погледом на развој друштва и друштвених односа фактички заступа тезу о аутономном развоју технологије. Таква теза, међутим, није достојна слободног, а поготово мислећег човека, који не жели да капитулира пред ставом да је неслободан када је реч о усмеравању технолошког развоја.
Остаје да размотримо и четврту теорију која је, чини нам се, најближа правом путу, а то је критичка теорија технологије. Она полази од тога да технологија није аутономна у свом развоју, што ће рећи да човек итекако има могућност одређивања алтернативног циља. Тиме се јасно указује на слободу усмеравања технолошког развоја од стране човека. Са друге стране, овај приступ полази од тога да технологија није вредносно неутрална, односно да у себи има постављену вредносну матрицу у смислу циљева који су јој инхерентни, с обзиром да не постоји технологија сама по себи, већ само примењена, имплементирана технологија. Чини нам се да би овај приступ био прихватљив поготово уколико га проширимо додатном тезом о „слабо“ и „јако“ концептуално везаним технолошким решењима. О чему је реч? Примера ради, нож би био рудиментарно и слабо концептуално везано технолошко решење, што ће рећи да у том случају можемо говорити о постојању широке могућности усмеравања циља и употребе у на различите начине. Међутим, у случајевима сложених и концептуално јако везаних решења већ постоји страховито изражена почетна вредносна матрица у смислу инхерентно постављеног циља, чиме је сужен опсег његовог преусмеравања. Поред наведеног примера оружја за масовно уништење, такав је пример са системима тоталног надзора становништва – чињеница да је у питању концепт који носи суштински гледано тоталитарни карактер имплицира јаку почетну вредносну усмереност тог технолошког решења, ма колико се оно уводило зарад безбедности и сличних разлога. Мада и у овако чврсто везаним технолошким концептима постоји могућност накнадног преусмеравања инхерентно постављених циљева, то је знатно теже него код слабо концептуално везаних решења. То је разлог да у погледу технологије увек детаљно испитујемо њихову концептуалну страну, процењујемо из етичког аспекта њену вредносну матрицу и задржимо здрав критички став према њеној имплементацији уколико она нарушава темељна цивилизацијска начела.
И да закључимо: машине не могу нити ће заменити човека, ма колико да узнапредују у својој сложености и ма колико футуролози износили невероватна предвиђања – човекова духовна компонента је несместива у било шта ограничено, па макар то био и најсавременији супер-компјутер. Са друге стране, колико ће технологија успети да у свом наметљивом ходу истисне људскост и уништи здраве међуљудске односе, па чак и само друштво као такво, зависиће од степена критичке свести према њеном развоју, испитивању концептуалне стране технолошких решења и напору ка активном усмеравању технолошких циљева. А на развијању те критичке свести у нашем друштву заједно треба да раде припадници академских институција са једне стране и аутентичне духовне институције попут Цркве са друге.
*Ауторизовано излагање у свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ), 14. септембра 2009.
О природној и вештачкој интелигенцији (Шаљемо извод из ширек текста)
Скоро је Станко Стојиљковић, уредник научне рубрике Политике, изазвао велику пажљу стручне и научне јавности својим фељтоном у Политици и књигом ’Мозак на чипу’, у коме је изнео најсвежија научна настојања да се рачунари унапреде, које иду за тим да се створе машине које ће омогућити да се разуме механизам мишљења и формирања свести. Расправа у САНУ у кооперацији са ИДС, на којој су се изјашљавали академици, научници информатичари. За информатичара Н.Марковића та поигравањатехнолошким трендовима су и испитивања наше могућности да се укључимо и трансаформишемо схатања света у којем живимо. Академик Љ. Ракић констатује да се свет сигурним корацима креће ка развоју вештачке интелигенције, у потрази за универзалном вештаком интелигенцијом, која би се могла назвати и вештачком интелигенцијом космоса. За социолога С.Антонића, проблем је с једне стране убрзан развој технологије и с друге настојање да се он не злоупотреби. Несклад између развоја технологије и етике у 21 веку могао би да постави границе развоја које модерно друштво неће моћи успешно да премости, што само по себи и немора да буде лоше.
Мислимо да је ствар у различитимразвојним путањама природне и вештачке интелигеницје, као и заправо у дефиницији интелигенције. Вештачка интелигенција се развија у правцу енормног повећања брзине рачунања и ту далеко превазилази човекове способности, као и у погледу комплексности операција које истовремено може да изведе, што се још и може упоређивати са шаховском игром, али не може у другим областима, где човеков интелект долази до изражаја и нема још премца и то је још научницима недокучиво и непознато и отуда покушавју да преко релативно примтивних паметних машина докуче механизам по коме мозак ради и производи мисао и формира свест (ако је у питању само мозак, а не рецимо комплетан организам са свим молекулима?). Ако се послужимо метафизиком и консултујемо древна искуства и мишљења из индисјких аjur veda, или хебрејске cabale, а ми им се из сопственог научног искуства придужујемо на свој начин, човек је део космоса и у њему се рефлектује космисчки универзум, он сам за себе претставља микрокосмос, закони који важе у космосу важе и за човека, а како је човек тек у откривању тих закона, сам себи је још непознаница иако је од давнина решен да упозна прво самога себе, човеку то још не успева на прави и одговарајући начин. Томе су се највише приближили психијатри и психолози, али су на том путу још далеко биолози, неуролози, бионичари, медицинари, кибернетичари и нжињери и други. Ако погледамо новије налазе о структури мозга, целуларноскелетној и функционисању на бази струје коју организам ствара, али по свему судећи користи и изворе из космоса, милијарде неурона је повезано милионима и милионима неуронских веза кроз које теку електрични импулси, кроз мрежу, бирајући пут који је само људском организму познат и то непогрешиво, бирајући вероватно најбрже путање, попут муње која тражи најкраћи пут од извора статичког електрицитета до места пражњења на земљи. Да ли ће, како ће и када ће то научници докучити, тешко је прогнозирати. Ја лично сам скептичан према томе задатку и пре сам склон мишљењу ЈТ да машина неће моћи да направи човека, заправо неће у догледној будућности бити у стању да разуме и репродукује механизам по коме мозаг функционише и да симулира његово понашање. Ја сам склон да верујем да је то природа, односно космос,, предодредио и кодирао и то се мења са еволуцијом, али је генски и не само генски него тотално органски опредељено и човек као резултат космоса још увек је са ’закључаним кодом’ и није му допуштено да га откључа, на садашњем нивоу знања, етике и психосоматске несавршености. Да ли му је допуштено да достигне једног дана савршенство, које ће га убити, или одржати, питање је које остаје филозофско и метафизичко за будућност. Можда ће степен савршенства човек достићи управо тада када буде успео да створи новог машину-човека који ће му бити раван и превазићи га вишеструко, па ће он логично одлучити да је човек сувишан и непотребан, дакле, треба да буде елиминисан. Иако се футуристи између осталог баве и тим етичким проблемима стварања машине- човека и ризика који иза тога стоји, иако ми се чини преурањеним, научници који на том проблему раде морају бити на време и на прави начин упозорени на опсаности на које их наука наводи на путу стварања вештачке интелигенције.. Колико је у прошлости било епохалних научних проналазака, који су се претворили у људску трагедију. Машина човек без скрупула био би фаталан за човека, али колико се и сам човек кроз своју историју држао скрупула и колико је био на висини етичког понашања, према другим људима, према животињама и биљкама, према мајци земљи. Природа му вероватно зато и не дозвољава да брзо досегне нивое високе технологије које ће омогућити стварање машине човека, да се не би окренула против свог креатора.
18.09.09
М.Којовић
МЕТАФИЗИЧКА ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПРОСВЕТЉЕЊА
Реч је о космополитско-космичком умствовању homo-intelectusa, у ширем опсегу тема, које се односе на човека, природу, живот, религију, науку, људске активности, у једном дугом циклусу истраживања, који је спонтано настајао по неком тајанственом метафизичком, по свему судећи, космогеном закону, који се на крају показао да има одређену сврху. Тако је Кант у својој филозофији умствовања на крају видео сврховитост и примену у уметности и лепоти, као што је много старија кабала видела у космичком зрачењу сврховитост, односно стварање света и свега, а у сфери људској је дошло до стварања архи човека, претече каснијег човека, односно homo-intelectusa, или као што је далекоисточни јапански satori осветљавао пут интелектуалцима и истраживачима људске мисли, без одређеног циља, да би се на крају ипак дошло до некое сврхе. Шта смо на крају овог интелектуалног циклуса умствовања и светлуцања открили и закључили? Прво, сва та наша интелектуална и метафизичка, ментална светлуцања, изазвана разноразним поводима, или без повода, једноставно укључена мимо наше воље, заправо су интелектуални нагони, који су предодређени генски, али и космогено, дешавају се и када је човек свестан и у фазама несвести, са свим пратећим подсвесним и надсвесним реакцијама, мозга и интелекта. Човек није свестан тога, или само делимично је свестан и то је заправо пулсирање интелекта у виду мисаоних процеса између свести и подсвести, који резултује интелектуалним стварањем, што посебно интересује психологе и психијатре, али им остаје и даље недокучиво и далеко и већ дуго су само на прагу разумевања интелектуалних тајни, које муче савременог човека.
Савремени научници су себи поставили као метазадатак конструисање моћног компјутера који ће им помоћи да одгоненту тајне мозга, мишљења, свести, подсвести. То је један од путева интердисциплинарног (индуктивног) сазнања, путем електронике, бионике, квантне механике, нанотехнологија и других средстава савремене технологије, у сфери физико-био-хемије. Наш је други стари (дедуктивни) пут сазнања, метафизичког интелектума, који потиче из древних источних филозофија и култура, у које ми као западњаци тек почињемо да продиремо, путем метафизичког интелектума уз светлуцања ума. Али, претходно морамо да то поље сазнања учинимо конзистентним и интегралним, да би били ефикаснији. Тиме се иначе служе научници, уметници, музичари, интелектуалци у ширем спектру, по природној и урођеној инерцији којом их вуче космогена сила интелекта, несвесно, подсвесно, ређе надсвесно и они нису свесни тога. Ту заправо лежи други резултат нашег умствовања.
Постајемо свесни и оног што лежи у сфери несвесног, која обавија сферу свести и с њом чини недељиву целину, али је затамњена и непозната, а предмет је интереса и сазнавања од кабалиста, од пре више миленијума, преко Фројда и Јунга до данашњих научника, који су још увек расплинути и немају усмерену снагу интелекта у једном главном правцу, а то је континуалан пут сазанавања од древних до савремених филозофија и наука. Она (свест) се током живота формира, јача и слаби, пулсира, али ако се негује она постаје моћнија, ако се не негује замире. Човек који то осећа и зна он то развија, ако не дозволи да нестане.
Трећи резултат лежи у сазнању и свести самог опредељења за тријаду сазнања: метафизика, интелектум, сатори. Она повезује три интелектуална искуства: стара античка и преантичка и далекоисточна (јапански satori – интелектуално светлуцање, просветљење) и савремено метафизичко-интелектуално умствовање, које је скоријег датума. До њиховог повезивања је дошло током спиралног цикличког истраживања разноразних и разнородних тема, на које су нас наводиле реалне и објективне животне ситуације. Све су то била интелектуална светлуцања, која у почетку и у току самог интелектуалног процеса на изглед немају спона и веза, нити одређену сврху, али се тек на крају схвати да сврховитост постоји и тек се онда открива смисао читавог истраживања. То нас доводи до сазнања да се олако и погрешно програмирају циљеви научних истраживања, ако се она унапред усмеравају у одређеном правцу са чврсто утврђеним циљевима. Обично се промаше циљеви и не остваре очекивани ефекти, јер научни процеси нису једносмерни и праволиниски, него попут можданих процеса повезани у многострука кола, којима струји електрична информација светлосном брзином и незнате којим ће путем сазнање стићи, зато су некомпатибилни са прагматичним и линеарним програмирањима научних истраживања.. То је за нуаку данас још неухватљиво, али се назире о чему се ту ради. Да ли ће свемоћни рачунари омогућити да се одгонентну те велике тајне природе то остаје да се види Ја лично нисам склон да верујем у то. Скептичан сам и резервисан.
Дакле, из првог елемента наше синтагме (метафизика) настала је данашња западна култура, наука и цивилизација, али никако једноставно и праволинијски, него дугим, кривудавим и непознатим стазама. У средњем веку је прво тајно и прикривано преношена као аристотеловска метафизика ,безбожничка и штетна, забрањена, под будним оком инквизиције је била контролисана и строго се кажњавало за непоштовање забране ширења аристотеловских знања. Касније када је та строгост попустила постала је инспирација готово свих научних дисциплина, које данас познајемо. Њима су се касније у средњем веку придружила и преантичка кабалистичка, или древна хебрејска, сазнања и искуства, која су у неком измењеном виду стигла у Европу са избеглицама Јеврејима и деловала као доградња, или допуна европске интелектуалне и филозофске мисли, спрегнуто, или независно и паралелно са аристотеловском дуалистичком филозофијом, или спрегнуто са платоновском јединственом интегралном филозофијом. Трећи елемент наше синтагме је далекоисточни интелектуални утицај у виду јапанског Satoriа, који има значење интелектуалног просветљења и није шире познато западном интелектуалном свету као такав, али постоји у интелектуалним процесима као природно и урођено средство сазнавања. Спада у сферу подсвесног, или надсвесног, сматрамо га интуицијом, надахнућем и случајношћу у бесконачном трагању за непознатим, што баш и није тако (случајност метафизички навођена на циљност). Он (satori) представља добру спону кабалистичког космичког зрачења светлости, које је довело до формирања архичовека, прачовека homo-intelectusa и источноевропских схватања холизма и настајања свега под дејством зрачења светлости и енергије, које се догађа у бесконачном процесу, бесконачно малих сила енергије, који у бесконачно дугом процесу доводи до стварања материје и духа, из којих настаје свет. Дакле, близак је или истоветан са кабалистичким поимањем генезиса и то је само један делић из источних интелектуалних искустава, индиских, кинеских и јапанских, која су зачуђујући савремена и саентолошки надахнута. До овог просветљења смо дошли на крају овог циклуса истраживања, иако смо га раније користили као интелектуални и научни метод (ЕCPD/UN, Alić, Kojović, 2000) али тек сада у пуном значењу и смислу, у значају за развој интелектума.
Други елемент наше синтагме је интелектум у савременом смислу речи капацитет сазнавања, значи пут ка формирању савременог европског и светског метаинтелектуалног језика, којим би се успоставио интелектуални метафизички мост између западне и источне цивилизације, између древних култура, филозофија и цивилизација и савремених културра и цивилизација, које су још хетерогене, нехомогене, дуалистичке и противуречне. Ту стоји трећи резултат нашег умстовања., то је пут интегрисања безбројних диференцијала култура и интелекта, које постоје на планети, у целовит, холистички свет, планетарни конгломерат, у коме ће бити сачувани поједини ентитети, за разлику од владајућег тренда покрета глобализма, који има за циљ превасходно једнообразност и мондијалиситичку хомогеност света, у коме ће бити избрисани појединачни ентитети, који чине планету разноврсном и због тога богатом и привлачном, да би је начинили досадном и одбојном, тешко подношљивом за живот људи различитих антропогених раса, порекла, навика и склоности.
Императив савременог доба је формирање свести да је евроазијска културна хемисфера предодређена да буде интегрисана, јер има заједничке корене, по кабалистичком учењу, она потичу од архи човека, који је резултат космогеног деловања светлости и енергије и отуда има заједничке именитеље у филозофијама, у древним индијским адџур ведама, кинеском јинг-јангу, јапанском саторију, који су преко индоиранског подконтитнета стизали у Месопотамију и на Левант, а преко источног Медитерана у стару Хеладу. За сада то све изгледа разбијено различито и неповезано, али су се западњаци инстинктивно окренули источним религијама и филозофијама, будизму, конфучионизму и другим, у трагању за јединственим коренима своје ннаслеђене западне културе и све их више откривају. Први је од Западњака на тај пут кренуо Александар Велики, освајачки, не само земаља и добара него и знања, која су била сконцентрисана у Александријског библиотеци, случајно, или намерно сагорелом, однела са собом многе древне тајне. То се дешавало и неким значајним манастирима бастионима љубоморно чуваних знања, древних тајни и мистерија. Други чувени и познати западњак који се одлучио на тај далеки источни пут био је Марко Поло, који је поред материјалних добара донео у Европу и бројна непозната знања. Сада је то више у сфери моде и снобизма. Западњаци хрле на Исток, посећују древне религијске центре, бораве тамо, подвргавају се режиму и мистицизму, али има ту и неке искрене научне позадине. Ипак још нисмо дошли до те тачке нужности унисања свих филозофских и научних сазнања, и концентрисања на једном месту, као у Александрово доба, иако нам сада стоје на расположењу мочна технолошка средства. Ова светлуцања су нас повела у том правцу, мада је то други пут који смо делимично прешли пре једне деценије у трагању за ’Општим сазнајним и планолошким методом’ (МК. ИСТ, 1997), који је имао информатичко-планолошки карактер, а значај у едукативном и планерском професионалном послу (ПМФ/ГФ/БУ, Југинус, у периоду 1985-1995). Сада смо поново дошли на тај пут повезивања западне и источних култура, филозофија и религија, које треба да нађу своју јединствену научну истраживачку базу. Она полако прелази из сфере подсвести у сферу свести и то је наговештај нових интегрисаних интер и транс-дициплинарних поља истраживања, којима се све више приближавамо на западу, а у томе се немогу избеђи и заобићи древна источна искуства. На истоку се такође тежи приближавању западним искуствима и тоје неминовни процес интегрисања науке и филозофије Истока и Запада, филозофија, религија и наука и тај пут интегрисања води преко метафизичког инелектума и саторија. То је наше последње сазнање у овом истраживању.
Наставак тог истраживања, у коме ће се успоставити везе и континууми метафизичког интелектума од Конфучија, Буде, Мојсија, преко Аристотела, Христа и Мухамеда, до Канта, Маркса и даље до наших савременика, препуштамо другима, или ћемо се опет случајношћу, или космисчком неумитношћу поново наћи на том пут у трагању за новим сазнањима о цивилизацијским везама и интеракцијама. То је битно и неизбежно да би се превазишле постојеће нетрпељивости и нетолеранције између култура, и религија, које су последица историјских збивања и неких хијатуса, који још нису до краја или уопште објашњени у историји и праисторији, па су цивилизације развијале као независне, етничке и конфесионалне, неспремне за суживот, или нетолератне за друга животна и интелектуална исксутва. Уствари, заснивале су се на идеологијама, доктринама и догмама, које имају исто порекло, космогено, али различито антропогено и планетарно геофизички специфично, па су се током миленијума разишли дивергентно у разним правцима, временом постала различита и одбојна, чак толико да су постала смртно непријатељска и неподношљива и као таква стални извор сукоба и ратовања.
Као савремни, цивилизован и културан свет у 21 веку морамо се што пре запитати. Зар се нисмо приближили коначно времену да се све те религије, идеологије, доктрине, метафизички и интелкектуално приближе и хармонизују задржавајући традиционалне диверзитете и спецификуме, одражавајући планетарно богатство. Зар ће свет дозволити да неколицина месијанских самоизабраника одреде и определе пут планете земље у правцу једнообразности, или самоуништења, само зато што је интелектум подлегао инерцији, остао стерилан и некреативан, али допустио модификације и модулације под дејством и у спрези вештачке интелигенције која је на путу стварања. За свет је битно да се схвати да се заправо одвија рат у миру и у тишини, за формирање вештачких антропоида и опстанак природних хомо-интелектуса, односно борбе за примат, вештачке интелигенције, или природне, еволуиране и развијене до нивоа интелектума који га неможе уништити, никаква сила, ни вештачка ни природне.
Човек је још увек врло рањив, нестабилан и крхак и отуда је задатак овог интелектуалног умствовања било прибирање и интегрисање умних снага, на овај начин путем интегрисаног метафизичког интелектума уз неизбежно светлуцање ума, препознајући космичке силе и законитости, које је лепо започето у древним временима (хебрејска кабала, јапански сатори, индијске веде, кинески јинг јанг), али је у међувремену прекинут процес еволуције и развоја, из разноразних историјских разлога, који мора бити настављен. То није био почетни задатак овог умствовања, али се током рада тако усмерио и на крају тако јасно испољио и као такав га можемо истаћи као важан и примаран задатак. То је важно због наслеђених проблема. Они су антропогени, цивилизацијски. У прошлости је било мало али истакнутих вођа, великих умова, легенде кажу и натприродних способности. Данас је велики број вођа скромних менталних и никаквих натприродних способности, који умишљају да уз помоћ технологија и вештачке интелигенције могу да надокнаде природне недостатке и да могу да овладају светом и планетом и спроведу своје краткоумне, или умоболне, чак сумануте идеје стварања империјалног, глобалног, хомогеног и покореног света. Зар таквих покушаја већ није било у историји, али са катастрофалним исходима (Атила, Хитлер, Стаљин, Реган, Бушови и Клинтон). Мислимо да је дошло време сазревања метафизичког интелектума, путем светлуцања и просветљења ума, које ће ствари на планети поставити на своја права места. У томе видимо смисао. (Из књиге Метафизичка интелектуална просветљења).
07.11.09 М.Којовић