Предавање (Богословски факултет): Хришћанска порука у ери електронских комуникација

Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија: у периоду раног хришћанства то је био папирус, потом пергамент, кога је затим заменио папир. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија (ср. Plou 1996: 55). Ти медији се разликују од фиксних по много чему, но основне разлике су у погледу начина бележења информација, могућности и брзини њихове обраде и прослеђивања, количини података која се може сместити на један такав медијум, могућности размене података, броју људи који им истовремено могу приступити… У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података (Rice 1999: 24-25). Интернет је „нови медијим“ par excellence и он додатно тежи да на један специфичан начин обухвати све претходно постојеће медије: новине, телефон, радио, телевизију. У том смислу ваља приметити да се позната теза Маршала Меклуана о томе да „нови медијум никада не оставља старог на миру док не нађе нове облике и позиције за њега“ (в. McLuhan 2005b: 189) показује као потпуно тачна у погледу интернета, чију појаву Меклуан додуше није доживео.

У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи размљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на прави поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија…

Иако је могућност информисања великој броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако је повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. С тим у вези је можда умесно навести запажање Жана Бодријара да у савременој цивилизацији није проблем мањак медијских информација, већ њихов вишак (в. Baudrillard 1988: 210), што бисмо бисмо можда могли окарактерисати као „инфлацију информација“. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, можемо доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи „сленг“ који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и тсл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету).

Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености и могуће временске несимултаности чланова форума.

Но проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других.

Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо (в. Clarke 2009: 225), али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити „аватари“ (малене сличице поред профила) ствар добија ширу димензију. Овим се проблематика утицаја на литуријску свест не завршава – пример је догађај од пре неколико година када је око стотину младих Бугара, православних хришћана, затражило од своје патријаршије да им направи виртуелну парохију са православним храмома у оквиру интернет пројекта Second life, с обзиром да они са виртуелним идентитетима проводе значајно време (ср. Sivov 2007). Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у људи таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентиту личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања. Не заборивамо шта о електронском, умреженом друштву данашњице каже Мануел Кастелс, један од најпознатијих савремених социолога. Он га карактерише као „друштво умрежених индивидуа“ (в. Castells 2005: 12), указујући да оно изузетно појачава индивидуализам као тековину, што само по себи носи проблематичне конотације када је реч о хришћанском животу.

Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала – изузетна културна баштина је очигледан пример. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су, да се опет послужимо Меклуановим речима, електронске технологије „тоталне и инклузивне“ (в. McLuhan 2005b: 63-64). То је генијални Меклуан уочио још у време када су аналогне електронске технологије биле доминантне над дигиталним које су данас далеко више инклузивније и тоталније у опсегу. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најаразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд  наметања модалитета комуникације који укидају креативност дикретног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. С тим у вези вреди навести разматрања професора Џонатана Зитрејна у контексту нарушавања генеративности интернета односно смањењу креативности комуникације у виртуелног комуникацији (уп. Zittrain 2008: 70-100), с обзиром да социјалне мреже веома уско укалупљују у одређени начин размене информација. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан.

*

Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. Начелно гледано, то је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Неки научници стога позивају да се у новом светлу преиспита философско наслеђе критичких школа мишљења и упозорења мислилаца попут Мартина Хајдегера (в. Feenberg 2000).  Додуше, изазови који су пред нама нису само масовна разарања и атомске бомбе који су Хајдегера највероватније и подстакли на оштар став према технологији (уп. Heidegger 1977), али идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића.

 

*Ауторизовано предавање одржано 23. фебруара 2011. године на Православном богословском факулетету у Београду у оквиру предмета Хришћанска комуникологија

 

АНТРФИЛЕ

Литература:

  1. Baudrillard, J. (1988). „The masses: The Implosion of the Social in the Media“, у: ed. M. Poster, Sellected writings. Stanford:StanfordUniversity Press. pp. 207-219.
  2. Castells, M. (2005). „The Network Society: From Knowledge to Policy“, у: еd. M. Castells, G. Cardoso, The Network Society: From Knowledge to Policy.WashingtonDC:JohnsHopkinsCenter for Transatlantic Relations. pp. 3-21.
  3. Clarke, R. (2009). „Dissidentity“. Identity in the Information Society,Vol. 1, No. 1. pp. 221-228.
  4. Feenberg, A. (2000). „Constructivism and Technology Critique: Replies to Critics“. Inquiry, no. 43. pp. 225-238.
  5. Heidegger, M. (1977). The Question Concerning Technology and Other Essays, trans. William Lovitt.New York &London:Garland Publishing.
  6. McLuhan, M. (2005b). Understanding Media: The extensions of man.London andNew York: Routledge / Taylor & Francis.
  7. Plou, D. S. (1996). Global Communication, WCC Publications, Geneva.
  8. Rice, R. (1999). „Artifacts and Paradoxes in New Media“, New Media & Society, Vol. 1, No. 1. pp. 24-32.
  9. Sivov, P. (2007).„Bulgarians Build a Virtual Church, Look for a Priest“, http://www.orthodoxlife.info/.
  10. Zittrain, J. (2008). The Future of the Internet— And How to Stop It. New Haven & London:YaleUniversity Press.