Пропагандисти биометријских докумената у Србији као један од главних аргумената (поред савремености) наводе повећање безбедности података. Вероватно не знају да је Брус Шнајер, (човек из чијих уџбеника уче о криптографској заштити), још пре две године оспорио безбедност података биометријских пасоша. Није једини – годину дана касније сличан закључак је донео и реномирани FIDIS конзорцијум. Ако ништа, то бар говори да је за почетак паметно сачекати искуства других земаља и не журити превише.
Но, и да су ствари у том погледу потпуно чисте, не може се све свести на један аспект. Наука без етике опасна је ствар – гасне коморе и нуклеарне бомбе својевремено су били врхунски домет науке и „савремености”, али најнижи домет људске етике. Ова проблематика није примарно технолошког, већ етичког и друштвеног карактера. Она прети да из темеља редефинише однос грађанина и државе под утицајем културе безбедности – биометријске личне карте и пасоши почињу агресивно да се намећу тек после догађаја од 11. септембра и то директном политиком застрашивања грађана. Нико, међутим, до дана данашњег није објаснио на који начин би биометријска документа спречила терористичке нападе – свима је јасно да терористи крију своје намере, а не идентитет… Са друге стране, прикупљањем биометријских података у ултимативном погледу држава шаље сигнал да је неповерљива према свим грађанима, без изузетка. Поборници биометрије у Србији кажу да је „мастиљава” биометрија и раније узимана од свих грађана, а не само од криминалаца. „Заборављају”, при том, да наведу да је то наслеђе комунистичког режима, да то није био биометријски систем идентификације у ужем смислу и да није постојала централна биометријска база.
Објективност наших политичких и медијских кругова када је реч о овом питању на веома је ниском нивоу – како иначе тумачити чињеницу да се сваког дана у јавности као мантра понавља да је биометријски пасош услов за безвизни режим за грађане Србије, а да ниједном није прокоментарисана непопуларна чињеница да Хрватска нема такав пасош, а годинама има безвизни режим са већином чланица ЕУ и парадокс да Македонија више од годину дана има уведен биометријски пасош, а од безвизног режима нема ни почетно „б”? Уз то, вреди упитати хоће ли ће г-дин Божидар Ђелић у контролним шалтер-посетама МУП-а проверити и да ли службеници уредно обавештавају грађане о могућности да узму личну карту без чипа, с обзиром на све већи број верника који се свештенству СПЦ-а жале да их нико не пита за избор осим ако то сами претходно не траже (одатле је и јасно зашто је толико број људи „изабрао” личну карту са чипом)? Зашто у штампаним и електронским медијима не можемо да прочитамо да је влада Немачке под притиском левичарских странака и мислеће јавности прошлог месеца одустала од обавезног узимања биометријских података грађана за нову личну карту? И колико људи у Србији зна да ће конзервативци у Великој Британији повући биометријске личне карте ако дођу на власт? Много је питања која чекају на одговор наших политичара и „независних” медија – да ли ћемо га већ једном добити?
Треба нагласити и то да су биометријски системи идентификације далеко проблематичнији због токова које отварају у будућности, него због онога што већ јесу. Развојем оваквих или концептуално сличних система држава тоталног надзора може постати реалност у наредним деценијама. Успостављању тзв. информационо контролисаног друштва посебно погодује концепт централне базе података и коришћење универзалних идентификатора, уз постепено укидање анонимности приликом обављања електронских трансакција. Форсирање биометрије приликом купопродајних услуга (попут biopay концепта, где купујете јефтиније ако оставите отисак прста на апарату) додатни је стимуланс за такав развој догађаја. Уколико би анонимност токова новца једног дана била уништена, то би био крах слободног друштва. Појединац под надзором постао би опортуниста у сваком погледу. Стога је важно увидети потентност концептуалне стране биометријских система идентификације, а не само садашњу парадигму. Да ли је то неко поменуо Мишела Фукоа?
Са друге стране, чип на данашњим личним картама за коју деценију могао би еволуирати до имплантат-биочип решења, што је само по себи неприхватљиво. Тачније, данас је неприхватљиво – с обзиром на агресивну и крајње нелојалну кампању пробиометријских кругова. Не бих се зачудио да кроз двадесетак година то буде сасвим нормална ствар, под истим претпоставкама савремености и безбедности. Тада ће се то вероватно рекламирати и као модерни пирсинг.
СПЦ је била веома активна по питању дебате о биометријским системима идентификације, организујући прве стручне скупове и дајући иницијативе за израду првих научних студија. Владино решење да грађани могу да бирају између личне карте са и без чипа плод је те активности и могућност за све грађане који цене своју приватност и гледају мало даље у будућност. А таквих је пуно и међу верницима и међу атеистима.
*Текст је првобитно објављен у Политици, 19. 8. 2008.