У домену тоталног опсега бинарне цивилизације потребно је приметити не само тоталну доступност стваралаштва, већ и тоталну комуникациону доступност људи. Ова доступност уме да буде веома корисна у разним ситуацијама и областима, поготово пословним. У делокругу хришћанског живота она се показује као прилично корисна у организационој и административној сфери, која је, додуше, од секундарног значаја. У погледу подвижничко-литургијског живота, који је од примарног значаја, ово својство такође може бити добро искоришћено, но у већем броју случајева оно отвара посве нове изазове и отвара питања и проблеме које треба решити.

У  градским  црквама  вероватно  не  може  да  прође  ниједно  литургијско сабрање, а да се током њега бар неколико пута не чује мелодија са мобилног телефона, која углавном означава телефонски позив. Занимљиво је да се све ово дешава упркос видљивим ознакама на вратима храмова да се мобилни телефони искључе пре уласка. О овој појави сведочи и лично искуство аутора књиге: као парохијски свештеник увек пре почетка обреда крштења, венчања, опела,… све присутне додатно замолим да провере да ли су им искључени мобилни телефони (или бар звук на њима) да њихове мелодије или грчевито посезање за џеп током позива не би ометали молитвени скуп (што је посебно дегутантно на опелима), али скоро увек се нађе макар једна особа која то не учини. Да ли је у питању само недисциплина, некултура или нешто друго? Можда под прве две ставке потпада одређени проценат људи, али се чини да је ово „нешто друго“ далеко претежније.

Шта је то „нешто друго“? Највероватније је у питању свесно прихваћена потреба да се стално буде комуникационо доступан. Ова потреба се данас схвата не као нешто стечено, већ као нешто „нормално“, природно, иако је релативно скоро наметнута тоталним опсегом цивилизације бинарног кода. Ко се у то неписано правило не уклопи, схвата се углавном као особењак. Неки људи аутора сматрају прилично чудним будући да ретко носи мобилни телефон и сматра да га је неопходно имати укљученог и обавезно уз себе само на путовању, у лифту и у ванредним околностима. Додуше, аутор је свештеник и полази од специфичности своје службе, па тај став не треба једноставно пројектовати на друге људе, но било чиме да се човек бави, на Литургији му (укључен) мобилни телефон свакако само смета.

Стална  комуникациона  доступност  се  све  чешће  несвесно  доживљава као  својеврсна  потврда  бивствовања.  То  је  за  хришћане  крајње  апсурдно  – хришћанин је човек који је по природи ствари стално доступан само за Господа Бога, и он у том односу потврђује своје биће: он осећа да истински бивствује само човек који је у сталној заједници са Живим и Истинитим Богом. Далеко је већа привилегија то што се ми Богу можемо обраћати у сваком тренутку свог живота, него што то исто можемо учинити некоме ко има електронски комуникациони уређај. Парадоксално је да прву привилегију користи само мали број људи, а потребу за сталном технолошком доступношћу себе и других осећају готово сви. Због тога је потиснут однос „вертикалне доступности“, оне која иде према Богу. Он је нарушен наметнутом потребом за сталном „хоризонталном доступношћу“ на нивоу технолошких посредника. То не значи да је доступност у наведеном технолошком погледу штетна, али значи да мора бити усклађена са вертикалом да би комуникациона раван хришћанина формирала правилан Крст.

Вратимо се, стога, хришћанском храму, који је ваистину место сусрета хоризонтале и вертикале, место истовременог сусрета човека са Богом и сусрета са другим људима, место где се вертикала и хоризонтала комуникације укрштају тако да формирају идеалну форму Крста. На том и таквом месту тотални  опсег  бинарне  цивилизације  би  морао  да  одступи  и  човеку  остави аутономију. Но, као што историја политичких режима тоталног карактера јасно показује укидање сваке врсте људске аутономије (као што је то неко добро приметио, сваки тоталитарни режим је мрзео сељаке само зато што су имали већу аутономију од становништва градова), тако је и у погледу тоталног опсега електронских технологија – он не прави изузетке и не даје аутономију. Сваког жаљења је достојна чињеница да су мобилни телефони током богослужења укључени чак и код неких свештенослужитеља, и да се то више и не крије. Знајући да се дуже време бавим проблематиком технолошког утицаја на црквени живот, један пријатељ ми је недавно показао слику на којој стари прота „паузира“ чин Крштења на неколико секунди да би се јавио на мобилни телефон! То сведочи не само о навици тоталне доступности, већ и о страшној одсутности у односу према Богу (Који нека ми опрости ако судим сабрату, јер ми је намера да изобличим лошу праксу, а не човека). Стога је заштитни знак бинарне цивилизације не само доступност, већ и одсутност.

Човек, свакако, може бити мислено одсутан од најближе околине и без мобилног телефона – довољно је да му ум буде усмерен на неку другу страну. Ипак, у случајевима тоталне доступности путем мобилне телефоније, то мислено одсуство се формализује и у неку руку добија материјалну потврду, па чак и легитимитет: постало је „сасвим нормално“ да прекинете разговор са неком особом или да њу саму прекинете током говора уколико Вам зазвони мобилни телефон, што није нормално и, ако ништа друго, крајње је некултурно. У истом смислу, човек чије мисли лутају километрима далеко на Литургији не омета никога, док онај ко је заузет својим мобилним комуникационим уређајем мислено одвлачи не само себе, већ и остатак сабраних на молитву. Када се мало дубље загребе испод површине овог наизглед баналног проблема, открива се стари проблем индивидуализма, пројављен у нешто другачијој форми. Чињеница је, наиме, да деценијама највећи број хришћана у храм Божији долази да задовољи „своје духовне потребе“, а не да потврди свој идентитет у Христу у заједници литургијског сабрања. Индивидуалиста је на Литургији увек сâм, иако стоји поред других; он је ту увек само за себе, иако је и са другима.

У таквој мисленој конструкцији потреба за мобилном доступношћу се идеално уклапа у форму личних „духовних потребâ“, које су присутне једнако као и све друге потребе у менталитету потрошачког начина размишљања. И највише због тога је узалудно очекивати да се људи придржавају онога што стоји као обавештење на табли испред храма у вези са обавезним искључивањем мобилних телефона.

Извод из књиге: Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода