О Интернету као мисионарском средству 21. века се и данас воде расправе међу православним богословима и интелектуалцима. Постоје различити ставови у вези са овим питањем, од дијаметрално супротних до веома сличних. Сви се у принципу слажу да Интернет има и добрих и лоших страна и да је потребно осмишљавање једног заједничког, саборног става према овом медијуму: у погледу адекватног коришћења од стране верујућих, реализације евентуалног аутономног информационог простора (својеврсне православне Интернет-оазе) и правилног начина мисионарења. Свакако да је питање мисије само по себи црквено питање и да је његово разрешавање од великог значаја за Цркву. Ово питање можемо разложити на три потпитања: да ли уопште користити Интернет за мисију, на који начин га користити и на шта посебно обратити пажњу?
Да ли и како користити Интернет за модерну мисију?
Прва два потпитања су практично решена великим бројем активних православних мисионара на Интернету. Можда најактивнији међу њима је протођакон Андреј Курајев. Он је, додуше, временом постао прилично контроверзан по неким својим ставовима, али је несумњиво учинио доста на пољу интернет мисије и на томе му треба одати дужно признање. Његов лични сајт (www. kuraev.ru) је пример једног мисионарског сајта који садржи православна штива, форум (места за међусобне дискусије по разним темама) и релевантне православне линкове (везе ка другим сајтовима). Српски мисионари су такође низ година активни: најпознатији интернет мисионарски пројекти су Светосавље, Верујем, Живе Речи Утехе. Занимљиво је да статус једног од највећих интернет мисионара међу православним Србима носи један стари монах – архимандрит Гаврило (Вучковић), настојатељ манастира Лепавина и да у том домену показује велике успехе у раду. То, наравно, не значи да сви монаси треба да постану интернет-мисионари, нити да је то призвање њиховог чина – ђакони би, због специфичности своје службе, били далеко адекватнији за интернет мисију, поготово у домену помоћи свештеницима и епископима, који треба да преузму духовно руковођење. Са друге стране, огроман и плодан труд о. Гаврила је за свако поштовање и показује да је призив Божији изнад сваке униформности и системских решења.
Да ли постоје застрањења у е-мисији?
Прва ствар коју би Интернет мисионари требало да имају на уму јесте да ствар није решена нити доведена до краја тиме што ће некоме помоћи да упозна православну веру читањем материјала или учествовањем у дискусијама. Напротив, постоји могућност да тиме практично ништа није ни урађено, осим што је тај неко „додатно информисан“. Оно на шта би модерни мисионари (али и вероучитељи) требало да обрате пажњу јесте позивање људи да учествују у Истини, а не само да се о Њој информишу. Литургија је та која треба да буде круна сваке мисионарске проповеди, њоме мисија треба да буде започета и њоме треба да буде окончана. Конкретно речено, све мисионарске активности (постављање православних сајтова и текстова, учешће на религијским форумима, приватна електронска преписка…) треба да у свом садржају имају позив на живо учешће у црквеном животу, што је једини исправан и целовит пут богопознања. То је управо она Еванђелска максима „Дођи и види!“ (Јн 1, 46) . Или, да искористимо лепу мисао Павла Евдокимова примењиву за тренутак када човека приведемо Цркви и Литургији: „Треба се уклонити и оставити да говори Христос“. Иначе, труд око „информисања“ може бити узалудан, па чак и штетан, јер ће потенцијални православац на исти начин доћи и до „информација“ од стране других деноминација, које су неретко веома лепо упаковане, што може довести до релативизације истине у литургијски још увек непреображеном уму.
Постоји и опасност да се на Интернет комуникацију пренесу и неке радње које су саме по себи везане за конкретан разговор са човеком. Изразит пример је исповест преко Интернета, што је већ неко време актуелна идеја на прагматичном Западу. Човеку је некада заиста потребно што пре одговорити на недоумицу, сумњу и слично и ту су електронска пошта, SMS и друге техничке алатке одлични помагачи, али претварати електронску комуникацију у неку врсту замене за праву исповест пред свештеником да би се добило у времену… то је већ и као идеја опасно. Жив разговор са пастиром не може заменити никаква техника (осим уколико је човек онемогућен да дође до свештеника, када му техника омогућава да премости баријере простора) – супротно је чисто профанисање и институционализовање Цркве и њено свођење на духовни сервис. Посебно је апсурдно стварање такозваних виртуелних парохија и оно се коси са основама православног учења о Цркви и њеном литургијском пројављивању. Иако се поменути пример углавном односи на протестантске заједнице, веома је илустративан и говори о опасности која вреба уколико православну интернет мисију не прати утемељена литургијска свест. Стога треба добро подвући: једино уколико будемо имали расуђивање које извире из подвижничко-литургијске перспективе имаћемо пун погодак на пољу мисије Цркве, како у класичном смислу, тако и на Интернету.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Светигори бр.152 (2004).