Тема о којој би требали да дискутујемо у наредним минутима изискује управо саборни дух да би била правилно осмишљена. Ово првенствено стога што о Интернету као посебном дигиталном феномену, али и као изазову који пред нама стоји већ једну деценију, свако има неки свој лични став обликован на основу сопственог искуства. Многи Интернет виде искључиво као огромну библиотеку информација, неки га посматрају као брзу замену за поштанске услуге, док други гледају на њега као на медијум који отвара потпуно нове могућности. Потребно је од свих фрагментованих ставова сачинити један интегралан приступ и зато треба да синергијски дођемо до заједничког виђења једне Православне Интернет мреже, у контексту новинарског позива, а кроз призму саборног расуђивања. Да би каснија дискусија била што плодотворнија, трудићу се да моје излагање буде што концизније и да не буде оптерећено уско-техничким и информационим терминима, што ће оставити више времена за заједнички рад.
Када се појавила штампарска машина, једни су у њој видели ђавоље масло, а други нове мисионарске могућности. Данашњица показује да се штампа све и свашта, но у мору антицрквеног штива штампају се и издања Светог Писма, дела светих отаца, молитвеници. Ви који сте овде присутни сте сведоци коришћења штампаног материјала у корист црквене мисије. Слично је и са Интернетом, јер иако је на њему огромна количина бескорисног, лажног и непристојног материјала, ипак постоји и велики број корисних информација и неискоришћених потенцијала за модерну мисију. Да бисмо се са становишта верујућег човека дилема о дефинитивном коришћењу Интернета потпуно елиминисала потребно је што пре ући у пројекат реализације аутономног православног Интернет простора. Поставља се питање како постићи такав циљ?
Најочигледније решење је формирање неке врсте православног портала, односно посебне, свеопште Интернет презентације која би била центар навигације за сваког хришћанина из сваке помесне цркве који тражи неки податак на Интернету. Да би схватили колико је ово битно, можемо навести прост пример. Уколико одете на неки од познатих светских претраживача Интернета и укуцате као кључне речи претраге СВЕТО ПИСМО, резултат ће зависити од тога да ли сте кључне речи укуцали латиницом или ћирилицом. У првом случају ћете добити петнаестак хиљада сајтова међу којима је огроман број секташких, а готово ниједан православни. У другом случају ћете добити листу од око хиљаду и по сајтова на српском језику који су углавном православног садржаја, али међу којима је тек десет посто заиста корисног материјала. Можда то људима који су детаљно упознати са проблематиком претраживања података није проблем, али у земљи у којој ћирилица још увек тражи своја законска права итекако може бити проблем, поготово ако узмемо у обзир да највећи део рачунарски образоване популације у Србији преферира управо латиницу која се наметнула као de facto стандард у информатичкој сфери. За дијаспору да и не помињемо – недавно ми се на Интернет форуму на коме сам уредник обратила једна жена из дијаспоре са молбом да пишемо латиницом јер она тешко (а њена деца већ никако) не разумеју ћирилично писмо. У таквим случајевима, многе душе које на Интернету траже православни извор воде живе не само што могу остати жедне, већ се могу напојити отровним секташким материјалима.
У овом погледу највише су урадила наша православна браћа из Русије у координацији са десетинама верника из осталих православних земаља, међу којима је понајвише српских волонтера. Они су направили јединствен православни портал на адреси https://hristianstvo.ru који у својој бази података има близу 3000 православних сајтова, детаљно објашњених и стављених у каталоге по темама. Тај портал је урађен на равно 11 језика, док је десетина нових језика у припреми. Дневно га посети близу 1000 људи (то су били подаци у време излагања на сабору православних новинара, а до данас је тај сајт значајно узнапредовао по многим параметрима, о чему детаљније у последњој секцији књиге – прим.).
Мислим да не би требало измишљати „топлу воду“ у овом погледу и кретати од нуле, него се треба придружити напору људи који овај пројекат већ остварују. За почетак је довољно да их сви макар контактирамо и да им редовно шаљемо информације о новим православним сајтовима који су отворени на нашем поднебљу. Даље, потребно је спровести једну ширу акцију да сви званични епархијски сајтови и сајтови црквених новинских агенција на својој насловној страни имају везу ка овом каталогу и обрнуто. И на крају, зналци страних језика би се могли ангажовати око превођења српског богословског наслеђа на неке од језика које овај портал подржава.
Овај пројекат има потенцијал да у догледно време прерасте у једну велику православну оазу на Интернету, но он је сам по себи једно уопштено решење. За потребе православних публициста и новинара потребно је креирати још једну, посебну комуникациону мрежу у оквиру постојећих могућности тако да се на најбољи и најпотпунији начин искористе модерна средства за повезивање и међусобну размену информација. Ту је већ потребно од нуле креирати један новинарски православни портал у који би се сливале дневне информације из свих епархија Српске Православне Цркве, а по могућству и помесних Цркава у свету. Са друге стране, то би омогућило и повратни ток информација тако да би активности целе Цркве могле бити, информационо гледано, потпуно усклађене. Сликовито речено, такав новинарски портал би требао да буде нешто између ефикасности, једноставности и ажурности коју има сајт српског Танјуга и богатства материјала, флексибилности и свеобухватности који нуди сајт руског Интерфакса. Дакле, одмах приликом доласка на сајт мора постојати брз и директан увид у најновија збивања, а кога занима више, могућност дубинске претраге у архиви или хоризонталног претраживања материјала по категоријама. Осим тога, садржај ових актуелних материјала мора бити направљен тако да је крајње једноставно његово преузимање од стране било ког другог сајта или новинске агенције, што је и један од главних циљева целог пројекта. Да би такав портал био употребљив, апсолутно је неопходна координација са званичним сајтовима свих епархија односно са њиховим новинарима, а пре свега са самом Информативном службом СПЦ. Једино у том случају информације на православној Интернет новинарској мрежи ће бити актуелне и корисне. Закључак је, дакле, да поменути новинарски портал мора бити урађен у двосмерној технологији тако да лако прима, али и одашиље потребне информације. Уколико би претходни услови били испуњени, такав портал би технички могао врло брзо да се реализује.
Наравно, подразумева се да би поменути портал требало да одржава и ажурира бар једна особа (три би биле идеално решење) са оквирним теолошким и информатичким знањем.
У оквиру овог пројекта требало би реализовати и неку врсту новинарског Интернет форума. Такви форуми и конференције омогућавају тренутну размену неформалних информација и доприносе живости једне Интернет заједнице. За разлику од форума на осталим православним сајтовима, овде би требало да се појављују само регистровани чланови односно новинари епархијских листова, а остали са акредитацијама. Уколико бисмо прихватили либералније решење односно могућност да свако остави поруку, брзо би се појавили многи провокатори који би под различитим псеудонимима писали све само не ништа корисно, па би дискусија изгубила свој смисао и начинила више штете него користи. Ово говорим на основу сопственог искуства, пошто сам био уредник неколико форума отвореног типа који су полемички и на којима сви могу да се региструју и учествују. Слично искуство су имали и људи на отвореном Religija форуму сајта телевизије B92, који је био привремено затворен због великог броја порука неприкладног или бар неповезаног садржаја. Но у случају да се форум резервише искључиво за људе из новинарске професије, овакви проблеми би били елиминисани већ на почетку.
За крај можемо рећи да су Интернет и дигитални феномени пред нама и захтевају од нас једно свесно и одговорно одређење, не само у једном уско утилитарном смислу већ у смислу једног егзистенцијалног става. Морамо бити свесни да је Интернет данас великим делом загађена средина са великом количином душевно штетног материјала, од порнографије до терористичких објава, но наша одговорност не стаје на пукој констатацији или игнорисању, већ на креативном осмишљавању или ако тако хоћете, преображају остатка тог информационог простора. Од тог простора сигурно не можемо направити неко рајско место мира и починка, но можемо допринети да не постане информациони пакао – у џунгли каква је Интернет треба тежити креирању информационих оаза. Од нас самих ће зависити да ли ће Интернет мрежа бити део оних ђавољих мрежа на које још ава Антоније пре 18 векова опомињао или ће то бити део оне мреже коју су апостоли на Генисаретском језеру забацили на Христову заповест и њоме извадили мноштво риба (види: Јн 21, 6). У том смислу се надам да нећемо изневерити одговорност која у овом тренутку стоји пред нама.
*Излагање на Првом сабору православних новинара одржаном на
Православном богословском факултету у Београду 9. новембра 2004. године.