Молити се истински, свим срцем и умом, није било лако ни у једној епохи – непријатељ нашег спасења је увек радио пре свега на томе да човека одвикне и одврати од молитве, знајући да она човека окреће ка Богу и води ка богопознању и спасењу. Оно што у наше време додатно отежава подвиг молитве јесте страховита брзина живота коју прати огроман број визуелних и звучних „знакова“. Активизам, динамизам и прилив информација савременог хришћанина све више одвајају од органског начина функционисања у оквиру своје породице, пријатеља, парохијског храма. Молитвена сфера је на посебно јаком удару: не само да је све мање простора за тачно одређен временски интервал посвећен молитви, већ и то мало посвећеног времена бива споља узурпирано. Довољно је навести феномен стално укључених мобилних телефона и разних „геџета“ чак и за време молитве, иако се ти уређаји некако стално активирају управо у то време. Сав тај немирни динамизам је разлог зашто чувени теолог и митрополит Јеротеј Влахос наводи да данашњом цивилизацијом „бесне ветрови антиисихазма“.
О исихазму, као подвижничком начину живота базираном на умно-срдачној молитви написано је стотине и стотине страница чија је вредност за нас хришћане непроцењива. Но данас имамо проблем да ово бесцен-благо Источне Цркве користе малобројни, и то углавном монашки кругови (а мора се признати, и они све ређе) – молитвени живот је први на удару цивилизације радикалног активизма и покрета. Савремени човек просто „нема времена“ за личну (понекад ни за саборно-литургијску) молитву. Заправо, он можда и успева да се како-тако уклопи у нешто од црквеног живота, али најчешће без посвећене молитве која је одувек захтевала посебне услове. Древно исихастичко искуство сведочи да је за молитвени живот у пуноћи, поред искусног руководитеља-духовника, потребно потпуно одвојити одређени сегмент времена, тако да је свецело посвећен молитвеном расположењу и ничему више. У спољашњем смислу то значи миран и повучен кутак, што је најчешће предуслов (за већину нас) да би у унутрашњем смислу човеков ум могао бити потпуно усредсређен на молитву. У времену у коме је императив на константном праћењу информација, немирном покрету и протеривању тишине као нечега готово непријатног, ово може бити прилично тежак задатак…
Данас, када имамо проблем непостојања молитвено (п)освећеног времена у пуноћи тог израза, на првом месту морамо пронаћи начин да освојимо тај сегмент. Он је основа на којој се даље може градити грађевина живота у Христу – једноставно уклапање у амбијент радикалног покрета неће изградити ништа постојано, поготово када „антиисихастичке буре“ навале свом својом силином (уп. Мт 7, 27).
*Уреднички уводник из Православног мисионара бр 5/2011.