Ако постоји област крајње незахвална за предвиђања и колико-толико прецизне пројекције, онда су то информационо-комуникационе технологије и њихов развој. Ко је био сведок раних 80-тих година прошлог века, када су персонални (лични) рачунари интензивније кренули да улазе у наше домове, вероватно се сећа и чувене прогнозе да нам више од 640 килобајта RAM меморије неће бити ни потребно за класичну пословну употребу. Колико год то данас изгледало као шала, предвиђање је у то време изнето у јавност у форми озбиљне поруке и дао га је нико други до Бил Гејтс. Но премда није лако формирати пројекцију развоја IT-а која би се тицала квантитативних показатеља у будућности (актуелна пандемија нам даје до знања да ова врста предвиђања није ни могућа због пратећих догађаја који су у „друштву ризика“ непредвидиви), пожељно је говорити о технолошким трендовима и изазовима који су пред нама, да бисмо имали макар начелан став. За тако нешто нам је потребно двоструко разматрање које обухвата: 1) сагледавање претходних историјских токова који се тичу IT-а, зарад проналажења кохерентне логичке нити која би обухватила прошлост и тренутак у коме се налазимо, и 2) добра методологија испитивања тренутно расположових и најављених технолошких решења. Ова два приступа у комбинацији дају основу за прилично солидну пројекцију будућих токова и могућност да већ сада заузмемо став према изазовима који нас очекују.

Историјска анализа

Када је реч о историјској перспективи и извођењу кохерентне схеме из ње, за потребе овог текста скицираћемо у неколико потеза основне фазе у информационо-комуникационој сфери које су се смењивале једна за другом после Другог светског рата. У овом погледу ћемо фигуративно посматрати однос човек-рачунар користећи методу апстракције, трудећи се да избегнемо сувишне техничке детаље који за ову сврху могу заклонити видик на целину парадигме коју испитујемо.

Прву, пионирску фазу IT-а је означила појава гломазних рачунарских система који су били власништво владе (прецизније: војске) и научних лабораторија. Карактеристика тих система, који су по својим могућностима и брзини обраде података били смешни у односу на било који smart телефон данашњице, јесте да су били видљиви и доступни јако уском кругу људи. Ова почетна парадигма је била везана за рачунарске системе који су били далеко од нас.

Друга фаза настаје уласком рачунарских система у производне погоне и велике пословне системе. Они из године у годину постају све мањи у величини, софистициранији у могућностима, интегрисанији у окружење (трендови минијатуризације, оптимизације и интеграције су настављени до данас) и све ближи човеку, с обзиром да се круг људи којима постају доступни брзо ширио. У том периоди, даљина између човека и рачунарских система из године у годину је почињела да се смањује.

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година наступа трећа крупна фаза, коју је обележила појава такозваних кућних, комерцијално доступних рачунара. Компјутери улазе у наше домове и заузимају таман толики део радног стола да обележе посебан topos (место рада), али и tropos (начин рада). Са рачунарима све већи број људи долази у непосредан додир, што је фаза у којој су рачунари близу нас, премда не константно, будући да је њихова близина одређена посебним временско-просторним контекстом који се тиче конкретног дела нашег дома и/или канцеларије. У то време не постоје озбиљни изазови који би нас навели да дубље промишљамо о будућности информационих технологија и њиховом друштвеном утицају – главна искушења су била везана за школске оцене (јер су ђаци неретко попуштали са успехом у школи играјући сатима видео игре) и губитак времена који је требало одвојити за спортски терен (од тада па до данас златно правило баланса је остало исто: колико времена пред екраном, барем исто толико времена у природи и у спортским активностима).

Деведесете године прошлог века доносе нови технолошки продор – рачунари постају све преносивији (портабилнији), а интернет излази из научних лабораторија и уско-академског опсега и постаје глобално доступна мрежа. У тој умреженој фази (која је значајно променила свест и перцепцију савременог човека) рачунари нису више само близу нас, већ постају и свуда око нас, будући да процес дигитализације почиње да обухвата ширу околину. Упоредо се рађају изазови који су и данас актуелни – један од њих је масовна пролиферација технологија надзора, због чега је убрзо дошло до појаве „друштва под надзором“, које, подсетимо, одавно не означава неку будућу форму, већ стање које се већ десило.

Следећу фазу је обележила појава такозваних нових медија, у којима су мобилни телефон, интернет и рачунар спојени у једном уређају. Рачунар је постао толико мали да се може носити у џепу и да је стално уз нас, док смо ми, са друге стране, постали стално доступни и присутни у електронском свету. Ова фаза рачунаре поставља толико близу човека да они постају готово незаменљив спољашњи део, попут одеће – чињеница да су нови медији пристуни чак и у пустињским монашким заједницама довољно илустративно говори о степену промене.

Тренутак у коме живимо најављује следећу фазу која захтева јасан и промишљен одговор јер представља етички изазов – та фаза се зове рачунари у нама, односно рачунари као део нашег физичког идентитета.Њу обележавају микрочип имплантати (биочипови) који ће у наредним годинама бити широко доступни и јако медијски популарисани.

Уколико се за тренутак вратимо на почетак анализе, приметићемо да основну матрицу рачунарског хода од Другог светског рата до данас можемо свести на једну једину реченицу: рачунари су прешли пут који је далеко од нас, пришли близу нас, потом се настанили око нас и сада су непрестано уз нас, а сада очекујемо да ће „покушати“ – по логичном следу ствари – да физички „продру“ у нас. Овде, међутим, није крај генезе односа човек – рачунар јер је финални корак нешто што још дубље залази не само у домен етике, већ и опстанка људске цивилизације. Тај радикални прелаз се може означити парадигмом ми као рачунари. Да би се ова перспектива јасније видела, поред историјске анализе (која открива логичку нит и усмерава нас да пројектујемо даљи развој догађаја) потребно је увести и приступ који би садашње технолошко стање анализирао у три различита нивоа.

Принцип троструког кључа: први пример

Пре десетак година, на једном међународном скупу посвећеном проблематици биометријских система идентификације у контексту електронских личних карата (што је у то време још увек била „врућа тема“) узео сам учешће на округлом столу који је окупио заступнике и критичаре тог пројекта. Тада сам први пут у јавности представио својеврсну „методологију“ коју сам усвојио у време док сам водио Центар за проучавање и употребу савремених технологија при Српској Православној Цркви. Назвао сам је принцип троструког кључа (triple key) или скраћено 3К. Наиме, обрађујући проблематику технологија надзора кроз проучавање релевантних информационих, правних и социолошких студија из те области, схватио сам да је решавању технолошких питања потребно прићи узимајући у обзир  различите дисциплине и приступе, а не само уобичајен технолошко-економско-правни оквир. Принцип сам назвао троструки кључ јер се друштвене импликације технолошких решења њиме „откључавају“ у три узастопна корака. Управо на примеру биометријских система идентификације, који су и данас веома актуелни, ћу објаснити овај приступ и потом га применити на још један актуелан технолошки оквир.

Први ниво испитивање технологије је Критичка анализа (К1) у оквиру које се конкретно технолошко решење разматра у класичној pro et contra форми која обухвата пре свега њене техничке карактеристике. У домену биометријских система идентификације, то је везано за степен прецизности и ефикасности, нове могућности обраде, различите алгоритме заштите са pro стране, a испитивање могућности злоупотребе података, нових видова нарушавања приватности, крађе идентитета када је реч о contra аргументацији. На том нивоу, који је углавном везан за техничке параметре одређене технологије, већина људи се углавном и задржава и пошто се извагају аргументи, доноси одлуку. Овај ниво, међутим, ни издалека није довољан јер не обухвата друштвену средину у којој се технологија примењује, на шта посебно указују стручњаци из области компјутерског права и социологије. Стога је потребно увођење другог нивоа.

На том другом нивоу, који називам Контекстуалним оквиром (К2), прецизно се идентификује друштвени контекст технолошког решења. Није исто спровести неку технологију у Србији, Кини, САД и Јапану, с обзиром на различит друштвени контекст (који обухвата културни амбијент, правни модел, ингеренције државног апарата…). Када је било речи о биометријским системима идентификације, тадашњи друштвени контекст Србије је био крајње суморан (ни сада није много бољи) јер је био везан за куповину (пре)скупе опреме без тендера, недостатак адекватног законског решења које се тиче заштите права на приватност, непостојање друштвене свести о значају заштите података о личности и недостатак елементарне културе приватности уопште (колико тек данас, у времену доминације reality show програма, уопште може бити речи о тој врсти културе у Србији?). Но ни тај ниво није довољан за сагледавање целине проблема јер је технолошко решење потребно испитати по његовој дубини, односно опсегу који обухвата. Зато је неопходан и трећи ниво.

На овом финалном, трећем нивоу, се одређује Концептуална дубина (К3) технологије, која се проучава по самом концепту који носи у себи, њеном потенцијалу и даљој усмерености. У погледу биометријских система идентификације проблем није био у тада доступној форми, која је била везана искључиво за потврду идентитета у постојећим законским оквирима, него у потенцијалу прерастања у систем универзалног средства плаћања, што би водило апсолутном губитку анонимности новчаних токова који је важан предуслов слободе сваког друштва и независности појединца у односу на државу. То је и јесте био основни разлог зашто је Црква тражила принцип добровољности у погледу микрочипа на личним картама, а није подигла критички глас када је реч о биометријским пасошима – прво решење има концептуалну ширину да прерасте у универзални token, а пре свега у универзално средство плаћања (јер је документ примарног карактера), док друго решење (које је међународна путна исправа) нема ту врсту концепцијског потенцијала у себи и не може да агрегира сва документа. Дакле, тек се из концептуалне перспективе видела права ширина поменутог технолошког решења и могао се дати одговарајући став, који је Црква у своје време и дала.

Принцип троструког кључа: други пример

А сада да кажемо нешто о тренутку у коме се налазимо и изазовима који нас тек очекују. Тренутно је „врућа“ тема имплементација 5G мреже, која је од самог почетка отворила велики број питања, недоумица и контроверзи, а да квалитетног дијалога на ту тему није ни било (бар не у ширем смислу те речи, које подразумева отварање јавног дискурса у који би били укључени сви релевантни чиниоци у друштву). Уколико применимо поменути принцип троструког кључа на испитивање ове области, ствари постају јасније.

На нивоу критичке анализе примећујемо да присталице и противници дате технологије дају различите аргументе за своје дијаметрално супротне ставове. Оно што се наводи у корист ове технологије је везано за њену техничку спецификацију и тиче се глобалне покривености и квалитета сигнала, неупоредиво већег протока података и готово тренутне одзивљивости (или „респонзивности“, што је из неког разлога коришћен термин и у српском језику – поред „бенефита“ и „едукације“ изгледа да ће то бити још један масовно коришћен термин без преке потребе). Све то заједно води ка револуционарном помаку када је реч о могућностима које се отварају и ту нема спора. Што се тиче критике, она се углавном тиче сумњи у погледу угрожавања здравља популације у широком спектру и на том пољу се још увек укрштају копља. Критички ниво опсервације захтева да пођемо пре свега од чињеница. У том смислу, сасвим је неспорно да је 5G технологија значајно напреднија од претходне (4G), али исто тако је неспорно да он додаје ново електромагнетно, нејонизујуће зрачење и утиче на повећање електромагнетног смога коме смо ионако изложени. Да би се испитао како кумулативни (заједно са претходним мрежама), тако и појединачни утицај електромагнетног зрачења у погледу 5G технологије, потребно је да прође у просеку једна деценија од њеног коришћења, јер први ефекти тек тада бивају уочљиви. Чињеница је и да у интервјуима личности из корпоративног IT сектора на тему 5G технологије дају једнозначне одговоре када је реч о могућностима употребе, но када је реч о питању евентуалног штетног утицаја на људско здравље, одговори су најчешће уопштени или сведени на генерализоване изјаве које се тичу поштовања свих стандарда које надлежне службе пропишу. Разлог изостанка експлицитног одговора на поменуто питање је једноставан: ниједна компанија себи не жели да дозволи да због олако дате изјаве у наредним годинама или деценијама буде тужена уколико неко буде оштећен. У овом погледу ће, дакле, прави суд дати време – за сада, идеја једног броја интелектуалаца и научних радника, која се своди на афирмацију људског права на живот у оазама слободним од електромагнетног смога, једино је тренутно изводиво решење када је у питању забринутост за људско здравље и могућност макар делимичног очувања природне средине.

Када је реч о одређивању контекстуалног оквира, уочавамо доста ширу слику јер целокупно питање има веома изражене политичке конотације. Наиме, први пут у историји једно глобално важно IT решење долази у виду иницијативе са Истока (конкректно: из Кине, а још прецизније: из компаније Huawei), а не са Запада. Политичке импликације су постале јасне поготово после прошлогодишње забране америчке владе фирмама са простора САД да сарађују са Huawei компанијом, која је прва разрадила комплетну инфраструктуру за 5G (управо у време када настаје овај текст поменута забрана је делимично укинута). Потенцијал ове технологије за војне сврхе је одредио да је питање националне безбедности стављено у први план, но ништа мање није важан интерес највећих корпорација, које су у телекомуникационе пројекте уложиле огроман новац и којима је профит (а не цивилизацијски напредак) spiritus movens. Контекстуални ниво испитивања технологије, дакле, са техничких и здравствних питања пребацује тежиште на геополитичку и економску раван и даје одговор зашто ће ова технологија бити уведена свуда (чак и онде где је тренутно забрањена) – она је питање конкурентске предности на глобалном нивоу коју владе развијених земаља и представници крупног капитала желе да задрже по сваку цену. Одатле постаје јасна и брзина којом се 5G мрежа уводи, без претходног детаљнијег испитивања здравствених фактора због који су многи људи забринути – најкрупнији геополитички актери (САД, ЕУ, Русија, Кина) ово питање перципирају као питање опстанка, ништа мање него што то у истом смислу посматрају стратешко наоружање, док власници крупног капитала очекују што брже стицање профита од уложеног новца. На овом пољу ентузијаста је веома мало, ако их уопште и има.

Но тек концептуални ниво испитивања даје потпуни увид у 5G и њене импликације у будућем периоду на глобалном нивоу. Наиме, по својој концептуалној ширини 5G није аутономно, а још мање изоловано техничко решење, већ је својеврсно везивно ткиво и супстрат за друге концепте. Први такав је такозвани „Интернет ствари“ (IoT), који ће у суштинском смислу заправо заокружити процес пандигитализације у наредним годинама. Други је тотална аутоматизација окружења (аутоматизација превоза је један од примера), која ће бити омогућена због високог степена одзивљивости 5G. Но колико год све то деловало револуционарно, прекретница нас очекује тек за коју деценију, уколико се остваре процене о достизању такозване „тачке сингуларитета“ у информатичком смислу. Наиме, прогнозира се да ће вештачка интелигенција убрзо достићи (у неким аспектима и престићи) људску, у оном домену који се односи на рационалне способности (емотивна интелигенција, која је далеко важнија, остаје недоступна јер је домен срца немогуће транспоновати у бинарни код). Циљ је настанак „мислећих“ машина које би замениле људе у многим делатностима, чак и креативним (попут професије лекара, адвоката, учитеља…), док би са друге стране у погон били пуштени системи који би аутономно стварали друге системе, без људског уплитања (дистопијско решење овог концепта смо пре више деценија могли да гледамо у филму Терминатор). Уколико у то уклопимо тренд уградње микрочип имплантата који смо извели логичком анализом историјског хода информационо-комуникационих технологија (фаза: рачунар у нама), онда долазимо до трансхуманизма који тежи да обезбеди управо следећу пројектовану фазу коју смо извели из историјске анализе развоја IT-a, а коју смо назвали ми као рачунари.

Трансхуманизам – главни изазов будућности

Трансхуманизам се, као философски концепт, заснива на еволутивном принципу као теоријској основи, док се у практичном смислу ослања на напредак у генетици, нанотехнологијама, вештачкој интелигенцији и телекомуникацијама, све са циљем да се повећају ментални и физиолошки људски капацитети и створи једна нова људска раса, на вишем еволутивном ступњу, који би у овом случају био диригован и циљно вођен од стране човека. Крајња идеја јесте да се путем технологије човек обесмрти и доведе до ступња својеврсне електронске апотеозе – већ неко време футуролози најављују могућност пребацивања садржаја људског мозга у рачунарску меморију, чиме би се, по њиховом мишљењу, превазишао проблем смрти. Одавде је јасно да трансхуманизам заправо има псеудорелигијски предзнак.

Колико све ово сада деловало нестварно, сасвим је извесно да ће идеја трансхуманизма заживети у практичном смислу у деценијама које долазе. Уколико не верујете у то, поставите себи питање: колико сте пре две деценије знали људи који су имали тетоваже? А колико сте знали оних који су их имали по целом телу? То је била крајња реткост, но масовна култура и популарне личности су брзо учинили своје – оно што је некада био знак препознавања Јакуза клана у Јапану, данас свакодневно виђамо око нас као нешто општеприсутно и више нам не привлачи посебну пажњу. На сличан начин ће и идеја трансхуманизма бити популаризована у наредним годинама и питање које се већ сада поставља јесте: шта ће бити са свим оним људима који не буду желели да прихвате „технолошку тетоважу“? Шта ће бити са људима који желе да остану природни, а који су самим тим и мање „продуктивни“ и „ефикасни“? Шта ће бити са људима који не буду желели у склопу свога тела било какву вештачку интелигенцију која би требало да прошири њихове „капацитете“? Ово не треба схватити као упитност над технолошким решењима која помажу људском здрављу, а која не угрожавају наш психофизички идентитет (попут пејсмејкера, рецимо, који је продужио живот толиким људима), већ као један од многих апела против укидања људске цивилизације и нормирања степена ми као рачунари као стандарда. У друштву умрежених супер-људи који ће после достигнуте тачке сингуларитета највећи део своје људскости предати машини као интегралном делу њиховог телесног састава, а све да би постигли највеће могуће „перформансе“ (намерно користим овај израз јер трансхуманизам иде управо ка стварању друштва киборга где ће бити велико питање у којој мери је задржан човек, а у којој је власт преузела машина) за обичног, природног човека неће бити места. Упозорења које су мислећи људи прошлог века упућивали, у смислу да нам више не прети опасност да постанемо робови, већ да постанемо роботи, данас су више него актуелна.

Већ сада је потребно радити на обезбеђивању механизама који би очували право обичног човека на живот без дискриминације у долазећем „врлом новом свету“. Управо ту потребу је Српска Православна Црква препознала још пре две деценије и подигла свој глас против ултимативног увођења система биометријске идентификације. Можда ће управо стечено право које је тада добијено – да човек може да бира да ли ће на својој личној карти имати микрочип или не – бити кључно да грађани Србије у деценијама пред нама имају избор да без дискриминације одлуче хоће ли у своме телу носити микрочип или не. Без слободе избора у том домену људско друштво ће склизнути у тоталитарну парадигму чије су последице несагледиве.

*Текст објављен у зборнику под називом 60 година од првог дигиталног рачунара у Србији, штампаном од стране Друштва за информатику Србије (2020).