Један од рачунарских концепата о којем се веома много пише и говори јесте такозвана виртуелна реалност (Virtual Reality). Иако је реч „виртуелно“ вишезначна, у домену рачунарске терминологије она означава оно што уз помоћ дигиталних технологија опонаша природно, али није од природе, већ само споља имитира њен изглед. У практичном погледу, ово је највише заживело у тродимензионалним компјутерским играма и симулационим програмима. С обзиром на вртоглави развој рачунарске брзине и могућности складиштења података, одавно је могуће фотореалистично имитирати реални свет – рачунарски створену слику (визуелизацију) неког природног модела данас је једва могуће разликовати од реалне. Постоје и посебни сајтови на Интернету на којима се нуди низ слика код којих треба погодити да ли је у питању рачунарска визуелизација неког природног модела или, пак, „права“ фотографија.
Јасно је да виртуелна реалност у рачунарском свету има претензије да буде нека врста замене реалног света, у визуелном и звучном смислу. Да ли то задире у православно виђење света и човека?

Забавни софтвер
Мало је познато да је индустрија рачунарских игара далеко већа од филмске. У питању је огромно тржиште чија је циљна група популација старости од 5 до 35 година, са тенденцијом ширења овог опсега. Вреди нагласити да се индустрија видео игара (као, уосталом, и свака друга) руководи искључиво профитом и никаквим другим циљем и мотивом – ту ентузијаста има веома мало.
Виртуелна реалност у овој области се може посматрати у ширем и ужем смислу. Шире посматрано, у питању је коришћење рачунарских игара на било ком рачунару, независно од опреме. У ужем смислу, виртуелна реалност се остварује преко игара које имају изузетну графичку подлогу тродимензионалног типа, најчешће уз коришћење специјализованих VR (Virtual Reality) наочара, кациге и рукавица. Особа навлачи кацигу на главу и одједном пред собом има потпуно нови, виртуелни свет са својим законима и правилима. Двадесетак минута коришћења оваквих кацига је највише што лекари препоручују, с обзиром на статички напор који кичма трпи, али и на психо-моторичке последице које могу настати у дужем периоду. Које су то последице? Пракса је показала да после дужег коришћења оваквих помагала моторика тела почиње да заказује, у смислу да покрети немају пређашњу прецизност, координацију и ритмику. Ниједан виртуелни симулатор не може довољно добро да испрати покрете тела, ма колико графички био савршен. Још увек се поуздано не зна какав је утицај на мождане ћелије и функције мозга уопште. У последње време се користи и ваздушни простор уз помоћ холограмских ефеката, чиме се ствара перспектива да је тродимензионални модел практично пред вама, иако је, наравно, у питању чиста илузија.
Православни поглед на ову проблематику се не исцрпљује у констатовању техничких карактеристика и здравствених савета – тиме би више требало да се баве информатика и медицина, а њихова сазнања (која смо навели) хришћани свакако узимају у обзир. Но у овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се виртуелна реалност може користити без негативног утицаја на духовни живот и његову динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја – пример су најновије игре крајње вулгарне тематике. Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, заправо и не покушава да преобрази физичку реалност колико да побегне од ње, да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према Светим Оцима, једно од главних оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. Последице неумерене фантазије су лоше не само на психофизичком плану – утицај на исихастички живот који је врхунац хришћанског подвига је тема за себе с обзиром да Оци Цркве стално истичу да ум који није очишћен од фантазије не може имати чисту молитву.
Наведимо један конкретан пример на коме се види разоран утицај виртуелне реалности. Видео игра под називом Doom (Страшни Суд – прев.) је својевремено била једна од најпознатијих и најраспрострањенијих игара овог типа на PC (персоналним) рачунарима. У своје време је представљала врхунац графичког и звучног достигнућа у оквирима дигиталне технологије доступне кућним условима. Међутим, ко год је, барем на трен, погледао слике из пропагандног материјала ове игре није могао остати равнодушан јер су ликови који се у њој појављују су отворено демонолики. Један познаник који често користи забавни софтвер и има нешто либералније ставове ми се директно пожалио да је управо ту игру уклонио са свог рачунара неколико минута пошто ју је покренуо јер није могао да издржи тај ниво тортуре чула преко виртуелног сатанизма. Нажалост, уколико окренете насумично било коју страницу неког рачунарског часописа који прати и тржиште видео игара приметићете да су слике из њих управо такве: јарке боје, чудовишни ликови, много насиља. Да ли било ко, а поготово дете, треба да уђе у тај свет виртуелних демона из нечије болесне маште правдајући то потребом праћења трендова и чињеницом да сва деца ионако користе такве „игрице“? Човек који добро расуђује ће то свакако одбити.

Примери правилне примене VR концепта
Иако се у домену видео игара виртуелна реалност најчешће користи на духовну штету, она ван тог круга има неких примена које би, у складу са икономијским ставом, могле бити дозвољене, па и корисне. Примера ради, студенти Академије ликовних уметности могу да „прођу“ кроз виртуелни модел неких од познатих светских музеја и да разгледају највиша уметничка достигнућа директно у амфитеатру свог факултета. Архитекте употребом истог концепта могу да прегледају тродимензионалне пројекције најпознатијих светских архитектонских решења. Студенти медицине и ветеринари вежбе из анатомије и судске медицине могу да врше на виртуелним моделима без потребе за сецирањем људских лешева или животиња. Чак би и студенти теологије имали користи од овог приступа јер би, примера ради, могли на вежбама из Црквене уметности да се упознају са унутрашњошћу најпознатијих манастира из православног света – један такав тродимензионални приказ манастира Хиландара је својевремено урадио познати уметник Тејлор, што је био авангардни технички пројекат. На нашем Православном богословском факултету у Београду пионири правилног коришћења овог приступа су катедре за патрологију и литургичко богословље чији предавачи повремено организују мултимедијалне презентације за образовне потребе. Но не би само образовање имало користи од ограничене употребе виртуелне реалности. Војска, рецимо, има велике користи при обучавању пилота или тенкиста коришћењем виртуелних симулатора, при чему се чува природна средина и смањују трошкови обуке на правим објектима.
Све су то примене које се могу и дају осмислити, али још једном треба поновити: једино уз строго усмерен приступ, дакле не са циљем замене стварности или бежања из ње,  већ за остварење практичних ствари у којима се виртуелна реалност користи као алатка. То никако није нека врста „православног утилитаризма“, већ покушај преображаја умног става према овом феномену и његовог правилног схватања од стране савремених хришћана који ће пре или касније доћи у сусрет са њим.

Да ли је у питању „забрањени плод“?
На крају бисмо могли да поставимо питање: да ли је у питању „забрањени плод“, који споља изгледа веома лепо и привлачно (уп. 1Мој 3, 6), али који води ка пропасти? Одговор је јасан: у једном делу ове проблематике треба бити строго одречан и већ на почетку, готово хируршки, одсећи примену у виду савремених комерцијаних видео игара, осим у ретким случајевима када видео игра има здрав садржај или је повезана са учењем, поготово оне деце која заостају у развоју. Ипак, треба бити реалан: виртуелна реалност не само да најчешће узима огроман део слободног времена, него може имати и разоран утицај на духовном плану, па чак и негативан утицај на телесни развој, с обзиром да одваја од физичке активности. Са друге стране, примене у образовању студената, медицини, војсци… могу бити веома корисне, с обзиром на то да саме по себи подразумевају да је у питању употреба технологије од стране човека, а не супротно. Оно што важи за начелни став према информационим технологијама, важи и за виртуелну реалност: није добро одбацити могућности које доноси, али је далеко горе некритички прихватити све што нам она нуди.

Из: Човек и информационе технологије (2013)

*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 901 (2004).