Не можемо се отети утиску да друштво у коме се срећемо само испред екрана монитора или дисплеја мобилног уређаја све више „затире стазе“. И не само да се полако више не пролази између кућа, већ нестаје и разговора и дружења унутар дома. То је, додуше, било присутно и раније, још са аналогним електронским технологијама – Бодријар је упозоравао да нам поред телевизора не треба никакав надзорни механизам јер су људи пред њим свакако одвојениједни од других, постављени у положај да једни са другима не говоре, а да сви у исто време слушају без могућности одговора. То је чувена „заповест“ телевизије позната као: „Не одговарај!“ (Don`t talk back!).

У  оквирима  садашњег  времена  одвајање  (од)  најближих  је  попримило забрињавајуће размере и показује се у потпуно новим ситуацијама. Недавно је Јавни сервис Србије на свом интернет-порталу поставио веома занимљив снимак венчања негде на традиционалним просторима западног хришћанства. У једном тренутку, док се свештеник обраћао младенцима и читао молитву, невеста је испод вела извукла мобилни телефон и очигледно читала или, пак, некоме куцала поруку. Не знамо да ли је порука била упућена особи која је километрима далеко или је то било упућено неком госту са венчања, али са сигурношћу можемо тврдити да је млада у том тренутку мислено била веома далеко од свог младожење. Била је суштински одсутна са венчања иако је физички била ту, поред свог изабраника. Иако су и младожења и свештеник све време зачуђено гледали у њу, она није прекинула све док није завршила свој „посао“, после чега је мобилни телефон вратила испод венчанице, а себе мислено вратила на венчање.

Упоредно присуство и одсуство једне личности у оквирима цивилизацији бинарног кода више је него изражено и има размере епидемије: може се приметити на сваком кораку, а поготово на местима на којима се окупљају млади. Свакодневна је слика да неколико младих људи седи за истим столом у неком кафеу и да сваки за себе користи свој мобилни комуникациони уређај, који је рачунар у малом, док је једино у чему заједничаре музика која се чује у позадини.

Истине ради, мисленог одсуства међу младима је било и пре мобилних телефона и интернета. Сећам се догађаја из основне школе, када је професорка записала мог школског друга у рубрику за одсутне иако је он био присутан на часу: њено образложење је било да он јесте физички присутан, али да је ментално потпуно одсутан. У то време сам стао у заштиту свог пријатеља код директора школе (и недуго потом добио нижу оцену код професорке) и био сам потпуно уверен да радим праву ствар. Но, данас се питам шта бих рекао ко је био у праву – професорка или мој школски друг. Са становишта чисто правног (и другарског), опет бих стао уз свог пријатеља, али са становишта онтолошког, морам, после толико година, признати да је професорка ипак била у праву – он, суштински, није био присутан на часу.

Електронски вид отуђења је нешто сасвим посебно управо због своје магнетне привлачности (нешто као магични прстен у Толкиновом Господару прстенова). Овај вид отуђења сам и лично имао прилике да видим у парохијском животу. За парохијског свештеника чин малог освећења воде (у народу популарно назван „водица“) нешто је што често постане рутинска ствар, али за парохијане то није тако, с обзиром на то да свештеник најчешће само неколико пута годишње стигне да посети њихове домове. Подразумева се да тог дана у кући влада посебна атмосфера јер је то прилика да се свештеник угости и да се са њим мало поразговара о разним темама. Док сам обављао чин малог водоосвећења у једном стану, приметио сам нешто посве специфично: сви смо били за столом (где су стајали посуда са водом, босиљак, свећњак, кадионица) и сабрани за време читања молитве, осим кћери домаћина. Она је била час за столом, час за својим рачунаром, који је био удаљен два – три метра од стола. Када сам завршио са молитвом, радознало сам бацио поглед на рачунар, ка коме је девојчица управо кренула по очито устаљеној схеми, и приметио да она све време освежава свој профил на Фејсбуку. Она је истовремено била и присутна и одсутна са нашег молитвеног сабрања – физички је била ту, са нама, али је ментално била одсутна: комуницирала је с неким или нечим у виртуелном простору и тиме показала не само да је одсутна, већ и то где се налазе темељи њеног новог идентитета. Једини начин да се човек одупре овој „магичној“ привлачности јесте стално јачање физичких веза и идентитета који се темеље на њему. А за православне хришћане, поред тога, битна је темељна припадност животној динамици Цркве, из које се и црпи суштински идентитет.

Извод из књиге Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода