Црква и секуларна држава

Недавнo оглашавање у јавности Светог архијерејског синода СПЦ у вези са Предлогом статута АП Војводине, а потом и реакцијаповодом Предлога закона о забрани дискриминације у једном делу јавности покренули су бурне реакције. Нешто слично се десило и пре неколико година када је СПЦ индуковала јавну дебату о електронској приватности и прва затражила доношење новог Закона о заштити података о личности. У сва три случаја интелектуални и медијски кругови ненаклоњени Цркви нису толико критиковали њену аргументацију, колико чињеницу да је она уопште реаговала. „Црква нема права да се меша у политику“, „То нису питања којима СПЦ треба да се бави“, „Зауставимо клерикализацију Србије“… само су најчешће пароле дела јавности који сматра да је секуларизам доведен у питање друштвеним иницијативама Цркве. Колико је овакво тумачење секуларног устројства државе аутентично?Прво треба констатовати једну логичку чињеницу: одвајање Цркве и државе нужно не води ка несарадњи истих. Црква и држава су у секуларном моделу функционисања два одвојена ентитета који имају различите циљеве, средства за њихово остварење и конституционалну независност. Раздвајање та два ентитета значи прецизно разликовање њихових компетенција, али не и немогућност интеракције. Другим речима, суштинско раздвајање Цркве и државе не значи и немогућност њихове сарадње. Управо је супротно логично из једног простог разлога: чланови сваке помесне Цркве заправо су грађани одређене државе, са свим правима, обавезама и одговорношћу која из тога следи. Црква и држава су, на тај начин, у свом функционисању директно упућене на сарадњу у додирним областима друштвених активности.
С тим у вези, Православна црква признаје правни систем у оквиру државе у којој пребива и настоји да афирмише права личности полазећи од еванђелског вредносног кодекса, што подразумева и сарадњу са државом у оквиру различитих модалитета. Конфронтација је могућа једино у случају тоталитарних режима који не подносе деловање аутономне сфере мишљења.
У Србији више не постоји тоталитарни нити ауторитарни режим, али постоји настојање одређених структура моћи да обликују јавни дискурс о Цркви у негативном светлу. Циљ је да се Црква врати на маргине друштва и да се то у свести грађана учини сасвим природним; тобожња одбрана секуларизма је за деловање против друштвеног утицаја Цркве само димна завеса. У тој симулацији борбе за очување секуларне државе често се помињу „европске вредности“, синтагма која има готово ултимативни карактер на овим просторима. Но ретко се помиње да савремено европско законодавство познаје три различите примене секуларног начела када је однос државе и цркве у питању. Први је концепт државне цркве, присутан у Енглеској, Норвешкој, Грчкој, Кипру и Финској. Други модел је систем стриктне одвојености цркве и државе, присутан у Француској и Холандији, рецимо. Трећи концепт је у вези са такозваним моделом одвојености уз отворену сарадњу, што је решење присутно у Немачкој, Аустрији, Италији, Шпанији. Наведени случајеви показују широк распон односа цркве и државе у секуларној ЕУ. Српској јавности, међутим, одређени број невладиних организација и део медијског сектора сугерише да европско законодавство познаје само модел стриктне одвојености у радикалном виду. Како би тек поменути кругови реаговали на идеју да се у Србији уведе систем плаћања црквеног пореза, као у Немачкој? Или обавезна веронаука, као у неколико развијених земаља ЕУ? Или да се у складу са одговарајућим историјским чињеницама СПЦ прогласи за државну цркву, опет по угледу на горенаведене угледне земље? О томе можемо само да нагађамо.
СПЦ, дакле, има право да отворено, јасно и гласно изнесе свој став у погледу сваког друштвеног питања за које је заинтересована – то право јој данас нико не може одузети, поготово не уз изговор о очувању секуларног уређења Републике Србије.