У протеклих пет деценија написано је стотине хиљада страница на тему обраде и преноса информација. Нажалост, у највећем броју случајева у питању су разматрања уско техничких аспеката ове проблематике, што је узрок несразмерно малог броја текстова написаних о конкретним методама „обраде“ информација – разлика између информације и дезинформације не види се из техничког, већ из етичког и антрополошког аспекта. Наиме, машински код не прави разлику између информације и дезинформације; ту разлику препознаје само онај човек који (дез)информацију креира, а нешто ређе онај који је прима.
Питање је да ли овосветска моћ лежи у могућности контролисаног пласирања што већег броја информација или дезинформација. У сваком случају, циљ формирања и преноса, како информација тако и дезинформација, често се поклапа: понекад је то обликовање јавног мњења за потребе политичких елита, у ужем смислу партијских врхова; некад је то покушај остваривања нечег што се сматра друштвено корисним циљем. Најчешће је у питању најстарији метод пласирања информације – убеђивања другог кроз разговор у четири ока. Разлика се очитује једино у методологији – проучавањем те разлике бави се информациона етика, област која је међу информатичарима, али нажалост и међу интелектуалцима друштвене оријентације, неправедно запостављена.
Иако је ова проблематика стара колико и писана историја, посебно је актуелизована после информационог бума из последње четвртине 20. века. Једну од главних улога у том контексту одиграо је интернет, медијум који је омогућио најлакши начин да се једна (дез)информација учини доступном целом свету. Нажалост, у прашуми званој интернет прилично је тешко разлучити који је извор информација поуздан и релевантан. Популација некритичких конзумената информација са „мреже“ далеко је најбројнија и најчешће не бира ни количину ни извор информација. Прва грешка ту интернет популацију доводи до зависности од интернет садржаја, док друга грешка доводи до заблуде која може имати мање или веће последице.
У погледу интернет форума постоје неслагања и опречна мишљења, која иду од преувеличавања њиховог значаја у процесу информисања до потпуног игнорисања као крајње непоузданог и небитног извора информација. Једнозначан закључак о интернет форумима није лако донети ни ван ових дијаметрално супротних ставова, из простог разлога што је сваки форум прича за себе – по питању броја тема, структуре учесника, строгости правилника, посећености… и по питању доследности и непристрасности администратора, што је condicio sine qua non да би форум био оно што јесте по дефиницији – место слободног протока порука у складу са претходно усвојеним правилником, за чије поштовање брине за то овлашћена особа.
Интернет форуме бисмо донекле могли замислити као својеврсни електронски Ареопаг 21. века, где према начелу „дигиталне демократије“ свако има право да постави одговарајућу тему и каже шта мисли о већ постојећој, изнесе критику туђег мишљења и активно учествује у дискусији. Подразумева се да све то важи уз поштовање унапред прописаних конвенција које у великој мери постоје и ван виртуелног простора. Као што је већ речено, о поштовању тих конвенција (које се углавном своде на пристојност речника и релевантност тема и порука) брину модератори (уредници одређених рубрика) односно администратор (са фактичким овлашћењима супер-модератора).
Квалитет форума директно зависи од профила учесника са једне стране и консеквентног спровођења правилника са друге. Уколико мањка прво, дискусије су на ниској „цени“ код интернет популације, а уколико мањка критеријум објективности и непристрасности, онда форум постаје својеврсно електронско опредмећење идеолошког алтер ега администратора и оних који контролишу одређени интернет домен.
Форум Б92 – Феноменологија једног случаја
Да не бисмо много теоретисали, пређимо на један конкретан домаћи пример да видимо како функционише „интернет демократија“. Осмог јуна 2006. године, на Машинском факултету у Београду, одржана је трибина на тему електронског тоталитаризма у контексту критичког преиспитивања концепта биометријских технологија идентификације грађана. На истој трибини је промовисана и моја књига под називом „Човек и информационе технологије“, чији је излазак из штампе заправо био повод за скуп, с обзиром да је једно поглавље у потпуности посвећено проблему информационог тоталитаризма.
На форуму телевизије Б92, убедљиво најпосећенијем српском форуму, тај догадај је добио велики „публицитет“. У оквиру рубрике Политика (мада је у ту сврху далеко смисленија рубрика Друштво) отворена је тема „православни фундаменталисти и нове технологије“. У свом уводном делу, поред најаве поменуте трибине и књиге, почетна порука је садржала непотписан цитат, који по природи ствари треба да сугерише да је у питању део говора неког од учесника или пак фрагмент из поменуте књиге. Највећи број посетилаца форума га је управо тако перципирао, што се да лако приметити из даљег тока дискусије, иако је тај цитат својеврсна псеудоеклектичка творевина која порекло води из неколико различитих извора, са којима ни организатор трибине ни њени учесници нити представљена књига немају никакве везе.
С обзиром на то да не пратим Форум Б92, на ту тему сам „налетео“ сасвим случајно, претражујући интернет сајтове који преносе реакције о проблематици биометријских идентификационих технологија. Знајући начин на који функционишу форуми, те њихову иманентну тенденцију ка моделирању интернет јавности кроз пласирање (дез)информација, нисам се превише изненадио појавом очитог фалсификата, нити се трудио око његовог директног демантовања. Напросто нисам имао среће да поменути догађај на тај веома посећени форум пренесе нека савесна и добронамерна особа – писати званични деманти онога што је написао неко под псеудонимом „serb pagan“ било би неозбиљно и бесмислено. Ипак, наставак приче донео је доста тога неочекиваног. Неистомишљеници, са којима сам летњих месеци водио полемике по питању тоталитарних премиса биометријских метода идентификације, су почели да користе управо тај импутирани цитат, и то ни мање ни више него као мој лични став и то објављен „негде у књизи“! Испоставило се да је Google високо котирао поменуту тему о „православним фундаменталистима“ приликом индексирања резултата претраге са одређеним кључним речима, што је мање упућеним корисницима интернета био довољан показатељ валидности информације. Данас на интернету није битно колико је информација истинита, већ како се на претраживачима котира медиј који је преноси, дакле чисто квантитативни критеријум.
С обзиром да је поменуту тему Форума Б92 отпратио огроман број људи (преко 17 хиљада приступа у време писања овог текста), те да је дуго била „при врху“ табеле (неколико месеци) и да је матични сајт форума одлично котиран, у високом индексу теме није било ништа изненађујуће ни конспиративно. Ништа друго није преостало, до да објасним својим саговорницима да преузимање високо индексираног резултата са интернета без провере његовог извора и квалитета од њих може направити неозбиљне саговорнике у академским расправама, те да им укажем на елементарну разлику између информације и дезинформације.
Руку на срце, проблем није био у чињеници што се на једном посећеном форуму појавио ноторни фалсификат – то је свакодневна појава. Администратор није ни обавештајац ни енциклопедиста да би све могао да зна – у крајњем случају, није ни у обавези да скрене пажњу да одређена тема носи фалсификате, јер то треба да је задатак информисаних и савесних чланова форума. Но оно што поменутом догађају даје потпуно другачије конотације је начин на који је администратор Форума Б92 одреаговао управо на потоњу реакцију која се у појавила виду нове теме на форуму и пристојним речником указивала да фалсификати (уз навођење лажног цитата из спорне теме) руше кредибилитет форума. Та порука (под називом Фалсификат(ор) и на форуму се, по сведочанству неколико очевидаца који су је отпратили, задржала равно 30-45 минута, да би потом била премештена у тзв. Депонију (место где се смештају неадекватне поруке). На томе се није стало – после неколико минута, поменута критичка порука (заједно са осталим реакцијама на теми) је избрисана без икаквог образложења.
Ни то још није крај, „најбоље“ тек долази – налог са кога је порука послата (корисничко име OrvelSerbia) је блокиран одлуком администратора, и то равно до 2017. (!) године, што се односи не само на слање порука, већ и на читање порука форума (иако је ово друго бесмислено, пошто се ограничење читања лако заобилази). Оне који су после тог несвакидашњег догађаја покушали да се региструју на форуму (да би покренули дебату о тој појави) дочекао је Board message са назнаком да је администратор поставио ограничење на нова учлањења.
Меки тоталитаризам
Истине ради, треба навести да у Правилнику Форума Б92 пише следеће: „Власник форума се НЕ обавезује да образложи разлоге за уклањање порука и задржава право да угаси налоге корисника који крше наведене стандарде“. Први део је очигледно јасан, али није јасно који су стандарди у питању? Ако су у питању стандарди подобности, онда их треба експлицитно навести, јер је у супротном реч о очитом волунтаризму.
Истина се ипак не везује администраторским ингеренцијама, јер је већ сутрадан поменута критичка порука осванула на неколико слободних интернет форума, па чак и у званичном саопштењу једне НВО која се бори против информационог тоталитаризма, као еклатантан пример цензуре на Б92. С тим у вези, занимљиво је да су учесници који су форсирали првобитни фалсификат на теми о „фундаменталистима“ остали без иједне опомене за поткултурни речник, упркос чињеници да су санкције за то строго прописане другом тачком Правилника. Хипокризија? Можда она донекле објашњава премештање нове поруке у неку другу рубрику (с обзиром на њену реактивну природу), али брисање реакције, укидање налога и постављање ограничења за нове чланове јасно говоре о нечему другом.
Узимајући све наведено у обзир, заиста није преоштро рећи да поменути пример говори о (ин)директном учешћу администратора Форума Б92 у креирању сублимиране поруке преко наизглед слободног, безличног и дисперзованог форума. Другим речима, форсирањем порука које имају „пожељан“ садржај, њиховим држањем при врху табеле, а склањањем или директном елиминацијом „неподобних“ порука, реакција и учесника, Форум Б92 већ није оно што спада у дефиницију форума са почетка текста. Он постаје суптилан начин за обрачун са неистомишљеницима, и то тако да се противник брутално нападне без могућности адекватног одговора. А уколико се неко осмели да се изнутра супротстави владајућој идеолошкој парадигми форума, биће тог тренутка одстрањен. Уопштени Правилник остаје мртво слово на папиру када треба санкционисати „своје“, а постаје покриће за неаргументовну елиминацију неподобних. Поставка је маестрална: нико не може да буде оптужен за оно што није ни учинио – ко може одредити шта ће ко да пише на форуму, који је по природи ствари слободан, док са друге стране Правилник дозвољава да се неподобни елиминишу без потребе за икаквим коментаром. Уместо да је форум циљ због кога постоји његов администратор, он постаје средство индоктринације у рукама администратора – обмана је вешта и само људи који су директно угрожени готово тренутно схватају о чему је реч. Де иуре то је слободан форум, док је де фацто у питању перфидна манипулација са тоталитарним претензијама „на универзалну истину“.
Нема јачег противника од оног који се унапред прогласи за непостојећег – вештом манипулацијом пожељних корисника који се јављају под псеудонимом, администратор Б92 се посредно обраћа јавности у туђе име, у складу са својим и/или предефинисаним преференцијама, а све коришћењем репресивних механизама уклањања неподобних и оних који критички и неопортунистички размишљају.
Остаје само питање колику тежину има та сублимирана порука упућена са Форума Б92. Да ли је у питању само форум као и сваки други, или у перцепцији просечно обавештеног човека та информација има већу тежину, с обзиром да је он постављен на званичном сајту РТВ Б92? Пример лаковерних „интелектуалаца“ који су га узели здраво за готово (мада је парадоксално да постоје лаковерни интелектуалци, јер би то значило да нису склони критичком преиспитивању света око себе) показује да утицај тог форума на информисање просечног корисника интернета никако не треба занемарити. Можда је то довољан разлог за размишљање да се формира алтернативни форум са пресликаним темама – другачији начин борбе напросто није могућ и само је питање времена када ће неко кренути са таквом врстом отпора. Но, за такав подухват треба доста напора и ресурса који нису на располагању обичним и неретко усамљеним борцима за истину о некој теми.
Макијавели и колатерална информациона штета
Сада се треба вратити на почетак и, уз појмове информације и дезинформације, додати сложену синтагму „колатералне информационе штете“ (мада је рогобатна, јер је везана за политички новоговор). Наиме, дубљи увид у наведени случај говори да је реч о идеолошком обрачуну екипе која учествује на Форуму Б92 (потпомогнуте отвореном администраторском протекцијом) са организатором серијала трибина на Машинском факултету (Двери српске). То се видело и из поднаслова теме („Двери против звери“). Учесници трибине (који, иначе, немају апсолутно никакве везе са организатором) су у том обрачуну сведени на „колатералну информациону штету“, која је подношљива ради битнијег циља. Указивање на ту штету није пожељно за постизање главног циља, што се види на примеру укидања налога и брисању поруке реактивне природе. Закључак је да администратор Форума Б92 верно следује доктринарном приступу Николе Макијавелија да циљ оправдава средство. Да ли ће он, због нелојалног и пристрасног понашања које крши основне постулате информационе етике, добити јавну опомену од директорског борда компаније РТВ Б92? Не треба гајити наде у то, имајући у виду досадашња искуства јавних личности са истим форумом и блог-ом, мада би то било једино одговорно решење. Било како било, једно је сигурно: иако је почетак дао за право фалсификаторима протежираним од стране администратора Форума Б92, крај полако али сигурно даје за право истини.
Текст је првобитно објављен на сајту часописа Нова српска политичка мисао, 2007. године