Живимо у времену технолошке револуције и медиа-милитаристичке глобализације. Каква је улога интелектуалца у овом времену?
– Улога сваког одговорног интелектуалца у 21. веку је у реафирмацији критичког погледа на свет. То би требало да буде сасвим нормална ствар, међутим, то данас није тако. Под притиском технократских структура највећи број оних који себе сматрају интелектуалцима површно посматрају феномене данашњице, не увиђајући или не желећи да виде суштинске токове који леже испод феноменолошке равни. За тако нешто потребна је одважност, јер то значи директан сукоб са владајућим опортунистичким виђењем које се тако агресивно намеће. Данас је постало уобичајено да се интелектуалцем сматра неко ко има формално високошколско образовање или пак неко ко пуно зна, што је потпуно погрешно: први став је формалистички, а други енциклопедијски.Прави интелектуалац је пре свега човек који критички расуђује о свему, користећи на тај начин свој интелект у погледу знања и информација које има на располагању. Пазите, намерно кажем знања и информација, јер то двоје нису исто, мада се често не прави разлика. А православни интелектуалац, уз све то, треба да има способност актуелизације црквеног предања у савременом свету и не сме нипошто дозволити да робује било неплодном конзервативизму било плитком модернизму. Данас је, на жалост, императив прилагодити се, а не критички обликовати свет око себе и зато и имамо толико нерешених проблема.
Демократија, али она изворна, налази се у обрнутој пропорцији са технолошком и медијском револуцијом. У шта се претвара демократија? Како се данас изборити за цивилизацијске вредности као што су истина, правда и добро и да ли су технолошко-медијски магнати данас постали господари истине и лажи?
– Чини ми се да се за цивилизацијске вредности које сте поменули можемо изборити једино уколико им дамо ипостасно, личносно значење. Хоћу рећи да уколико будемо остали само на теоријској расправи о неком проблему, без конкретне личности која ће бити носилац решења у сопственом животу, нећемо пуно постићи. У најбољем случају, даћемо допринос у теоријском погледу, али то неће бити довољно. Данас је веома тешко изборити се са медијском манипулацијом и фалсификатима који нам се нуде. Најгоре би било да дођемо у искушење да применимо методологију космократора које сте назвали господарима истине и лажи. Дакле, наш напор мора бити двојак: како на теоријском плану, у смислу разобличавања те нихилистичке парадигме, тако и на практичном, у смислу сведочења онога о чему говоримо и пишемо. Највећи допринос тој борби дају Светитељи, као ипостасни сведоци ипостасне Истине – Тројичног Бога.
Да ли девиза „борба против тероризма“ угрожава људска права? Да ли улазимо у орвеловско „1984“ доба?
– То је потпуно очигледно. Међутим, мислим да није проблем чињеница да се све, па и борба против тероризма, користи за увођење новог вида тоталитарима. Главни проблем је у чињеници да се људи полако навикавају на тај вид информационог тоталитаризма као на нешто сасвим нормално. Ви данас имате случај да наша деца расту уз ретроградне емисије каква је „Велики Брат“. Само пре деценију-две синтагма „Велики Брат“ је изазивала језу, а већ данас изазива подсмех, уз подсвесну слику људи који пристају да за одређену своту новца продају своју приватност свима. Постављам питање: да ли ће можда већ сутра синтагма „Велики Брат“ изазивати симпатију? То је оно о чему сви треба да размишљамо и да афирмишемо онај критички поглед на свет, о коме је малочас било речи.
Неки политичари наводе народ да се определи између кандила и рачунара, претпостављајући тако да је кандило нешто застарело, а рачунари ново и будуће. Као неко ко је дипломирани инжењер рачунарства и дипломирани теолог, дакле, као неко ко је потпуно компетентан, како видите ову насилну дилему?
– Такве изјаве које допиру из политичких и интелектуалних кругова који се диче својим некритичким модернизмом делују бомбасто али су суштински празне, демагошке. Нема потребе да улазимо у теоријску расправу, довољно је да направимо анализу колико је информационих стручњака у Србији литургијски религиозно и да видимо да је у питању пропагандни спот који рачуна на необавештеност људи. Суштински, то је стара марксистичка идеолошка теза о непотребности религије у модерном, прогресивном друштву. Редукционизам тог типа нас никуда не води, осим у неку нову недођију. Онај ко макар мислено не може да споји употребу савремених информационих технологија са здравом духовношћу само је ограничен човек и ништа више.
Ви сте један од људи којима се Светим архијерејски синод обратио за мишљење по питању биометријских личних карти. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
– Да, имао сам службени контакт са Светим архијерејским синодом по том питању јер сам као стручни сарадник на информационим делатностима Православног богословског факултета у Београду добио задужење да напишем стручну студију и дам своје мишљење. Морам рећи да је у Републици Србији први критички одговор на то питање дошао из Епархије жичке, а да су се сви остали, укључујући и мене, касније укључили. Жички симпосион је, са друге стране, био први стручни скуп у Србији који је ту тематику детаљно обрадио и издао званично саопштење. Ове године је уследио и Вршачки симпосион, у организији Епархије банатске. Зашто све ово наводим? Због чињенице да у свету по тим питањима увек прво реагују невладине организације за борбу за приватност и академске установе, док је у Србији то била Црква. То Вам све говори ко је прави бранилац цивилизацијских вредности у нашем друштву.
Шта је по вама најспорније за једног хришћанина код овог система идентификације, с обзиром да тврдите да је централна база података најпроблематичније место и да је управо она тоталитарног карактера?
– Цео проблем је концептуалног карактера, јер из темеља редефинише однос државе и грађанина. Прикупљањем толиког броја биометријских података за сваког грађанина практично сви ми смо сумњиви, чиме се укида и претпоставка невиности, фундаментална за свако демократско друштво. То је први корак ка креирању друштва конформиста, што је ноћна мора за сваког честитог интелектуалца. Тврдим и даље да је централна база података кључни проблем и из техничког аспекта, јер са једне стране омогућава корумпираним службеницима и криминалцима преузимање или малициозну промену великог броја осетљивих података, а са друге стране групише све већу концентрацију информација о грађанима у руке режима. Посебан проблем је феномен „информационе грудве снега“ тј. појаве да се база временом све више проширује са новим типовима података и да се укршта са осталим базама (здравственим, школским итд).
Били сте један од учесника Округлог стола одржаног у организацији Друштва за информатику Србије у јулу 2006. године у Галерији САНУ, на коме су учествовали и представници МУП-а и пропоненти овог система. Који су најважнији закључци тог скупа?
– То је био веома битан догађај јер је окупио велики број стручњака и јавних личности разлитих ставова. Тада смо први пут имали прилику да директно, пред очима јавности, укрстимо копља на овом пољу, из правног, безбедносног, информационог и етичког аспекта. Један од најбитнијих закључака тог скупа (који су подржали сви сем једног учесника) јесте да цео концепт биометријске идентификације у Србији треба да буде на добровољној основи, тј. да грађани на добровољној бази дају биометријске податке за централну базу и бирају тип легитимације који им одговара. Други битан закључак је потреба за доношењем адекватног Закона о заштити података.
Често наводите студије познатог проф. Роџера Кларка и стручне извештаје институција каква је Лондонска школа економије и политичких наука. Да ли је то нека врста позива академској јавности да се укључи у дебату?
– У сваком случају да. Овакве теме су озбиљне и морају се разматрати озбиљно, критички а не паушално и површно.
Око овог пројекта било је много лажи и манипулација, почевши од спорне куповине опреме па све до лажних информација о обавезности хармонизације за европским земљама и неопходност оваквог система за модернизацију управе. На који начин обавестити јавност о правој и пуној истини?
– Све оно што су одговорни интелектуалци и до сада чинили: учествовање на трибинама, округлим столовима, стручним скуповима са једне стране и обавештавање јавности писаним радовима са друге. То није нимало лако, с обзиром да често постоји велика медијска блокада, па чак и свесне манипулације. Но истина је спора али достижна. Веома је битно и указати људима на то шта овај пројекат јесте а шта није, јер на жалост има и погрешних реакција. Наиме, појављују се појединци који уносе немир међу православне хришћане са апокалиптичним изјавама што није добро. Сасвим је јасно да је овај пројекат претеча далеко тоталитарнијих концепата, па и оног о коме говори свети Јован Богослов, али није добро да се претерује са изјавама, поготово у временском контексту јер то иде наруку само антицрквеним интересним групама. Треба бити трезвен и одмерен, са нагласком на саборној свести – сваки другачији приступ је протестантски, није својствен православном етосу и само уноси немир међу људе.
Како видите решавање овог проблема у Србији, с обзиром да Уставни суд није у функцији а да је скупштина фактички распуштена?
– Поред активности које сам навео, треба користити све могућности које нам уставни и законски оквир даје. Рецимо, прикупљање потписа за парламентарну процедуру ревидирања закона, затим облици демократског притиска гласачког тела на политичке партије и томе слично. То је већ простор на коме се сувереније крећу политиколози, тако да ту немам нешто посебно да додам. Простор дефинитивно постоји и само треба учити од оних који су овакве пројекте обарали у свету. А примера је више него довољно.
Да ли ћете објавити књигу на ову тему?
– У својој последњој књизи под називом „Човек и информационе технологије“ сам у виду неколико есеја обрадио и ову тему, али мислим да то није довољно. Стога сам решио да публикујем и једну студију по том питању, са детаљним критичким апаратом, што је то следеће што ћу, ако Бог да, учинити. За основу ће ми послужити малочас поменута студија коју сам почетком јула саставио по захтеву Светог архијерејског синода СПЦ. Надам се да ћу тиме дати допринос разрешавању ове проблематике, а пре свега позвати успаване интелектуалце у Србији да се коначно ухвате у коштац са овом проблематиком. Овакве проблеме можемо решити само озбиљним, критичким и синергијским приступом.
Интервуја објављен у листу Православље 953/2006
разговор водио: Б. Нешић
напомена: интервју је дат пре доношења Уредбе о добровољности узимања чипа на личној карти
и пре публиковања студије Биометријски системи идентификације