Чак и најљући противници Српске Православне Цркве на овим просторима признају њене заслуге за подизање културног и образовног нивоа српског народа током његове бурне историје. Можда је најбоље почети од доприноса светих Кирила и Методија, равноапостолних отаца који су Словене просветили Еванђељем и подигли писменост на потпуно нови ниво. У наставку не смемо изоставити свету српску лавру, манастир Хиландар, који је, по угледу на византијске узоре, био практично први српски универзитет у малом. Потоње време деспота Стефана Лазаревића даје огроман замајац српској култури и образовању, управо преко црквених институција, а у потоњем вековном турском ропству једини извор писмености били су манастири. Поред свега тога, опште је познато да су међу најученијим људима свог доба увек били и православни епископи, од времена генијалних Кападокијаца, преко Фотија Цариградског и Григорија Солунског, све до наших дана. Наравно, то треба гледати кроз призму мисије Цркве, тачније кроз употребу овосветских наука и знања на спасење људи, а не као некакав црквени енциклопедизам. У том погледу, свако време је имало свој корпус световних наука које су биле предмет поменуте црквене мисије. Одвајкада су то биле књижевност, философија, историја… а време у коме живимо том низу намеће и познавање информационих технологија. С тим у вези, доста се говори о савременим мисионарским потребама Цркве, тачније потреби да православни мисионари и свештеници познају и користе дигиталне технологије.
Апостол Павле и наше време
Приликом једног гостовања на Православном богословском факултету у Београду, протођакон Андреј Курајев је, што у шали, што у збиљи, рекао да би апостол Павле имао великих проблема да су у његово време постојали данашњи електронски носиоци информација и навео два примера: ако би неко од слушалаца снимио његов говор на Ареопагу, који отвара похвалом побожности присутних грчких незнабожаца (ср. Дап 17, 22), па тај говор пустио у некој јеврејској заједници, било би му веома тешко да објасни строгим јудаистичким монотеистима на какву је то побожност мислио; са друге стране, да је неко од јелинских философа имао електронске верзије неких посланица, у којима апостол изобличава незнабожачке заблуде и идолопоклонство, па их на Ареопагу показао, мисија би била драстично отежана. Духовите опаске на страну, нама је јасно зашто је богоносни Павле имао различит приступ различитим слушаоцима – његов етос је био потпуно саображен спасењу ближњег. Речено језиком Светог Писма, био је свима све, не би ли кога за Христа задобио (1 Кор 9,22).
Поред добро познатих мисионарских путева, којима је неуморно корачао и апостол Павле, данас се отварају нови, дигитални. Узевши то у обзир, извесно је да би апостол Павле благословио коришћење савремених информатичких средстава да је наш савременик (неке би вероватно и сам користио), но није проблематично толико питање самог коришћења колико начина коришћења. Примећујемо, наиме, да дигитална средства данас за мисију далеко више користе и протестанти и римокатолици, али се чини да немају очекиваног плода. У чему је проблем?
Уметност правилне употребе
Иако би апостол Павле вероватно оштро прекорио крајње конзервативце који се противе употреби информационих технологија за мисију Цркве, баш као што је прекорио и однос првобитне хришћанске заједнице према обрезању незнабожаца, претпостављамо да ни претерано коришћење ових технологија не би наишло на његову похвалу. Примера ради, тешко да би без прекора остало формирање виртуелних парохија и епископија на Интернету, што одавно постоји у западном свету, с обзиром да се тиме руше сами темељи црквеног живота којима је основа реално литургијско општење. Исто важи и за промену начина комуникације: сведоци смо да савремени начин живота из године у годину оставља све мање и мање времена за нормалан људски контакт, те да се све своди на трку са временом. Замислите, рецимо, свештеника који би због уштеде на времену исповедао преко e-mail-а и тиме у свести свога чада исповест сводио на класичну електронску услужну делатност. Или, рецимо, пренос свете Литургије из најудаљенијег дела света преко Интернет видео-линка за потребе оних који су стално on-line. Све ово би имало несагледиве последице на литургијски живот јер би се, пре или касније, јавила и идеја за виртуелним причешћем, а самим тим би и наше спасење постало виртуелно, а не реално. Хвала Богу, средина у којој живимо је сачувала нешто од здравог општења тако да такве теме код нас још увек нису актуелне. Црква, наравно, неће подлећи духу овог света јер јој је Глава Онај који је победио свет, но она мора деловати у таквом свету који доноси сталну тензију у њеном животу. Како онда помирити настојања да се у информатичком добу покажемо достојни историјске одговорности коју је Црква у погледу образовања и мисије увек неговала и да у исто време останемо здравог духа и неоштећених црквених темеља?
Решавање проблема
За почетак, проблематику мисије у електронском добу никако не треба посматрати ван литургијске перспективе. Другим речима, све што би ишло на штету аутентичног литургијског живота и поимања стварности треба без икаквог двоумљења и околишања одбацити. Тек пошто постоје чврсте теолошке поставке од којих нипошто не треба одустајати, што ће рећи тек пошто је литургијско-подвижнички живот у центру, може се кренути у осавремењивање мисије. У супротном, веома лако може доћи до појаве неког технолошког Вавилонског ропства – некада је православно богословље претрпело од Запада штетан утицај за време неплодног османлијског периода, а данас штета може доћи од утицаја модернистичко-технолатријских трендова. Уколико је испуњен поменути предуслов, треба кренути са практичним питањима и узети у обзир данашње стање.
Православном свештенику данас сигурно неће бити потребно да познаје сложене програме за тродимензионално моделирање или, пак, принципе пројектовања информационих система, али ће за мисионарске потребе међу младима и те како бити потребно да познаје аспекте Интернет комуникације. Поред тога, познавање рада са текст-процесорима и програмима за прелом текста омогућиће штампање билтена храма, разна обавештења за парохијане, мисионарске публикације и слично. Погрешно је свештенике учити општим програмским решењима, па одатле узимати оно што је потребно за праксу; напротив, конкретне потребе треба ставити на прво место, а онда, у односу на њих, тражити доступно софтверско решење.
Можда би било добро изнети један конкретан предлог који није идеалан, али који би веома брзо могао да се реализује. На нивоу појединачних епархија, било би паметно оформити мањи тим свештеника и информатичара који би по одговарајућем кључу (тематском, практичном, мешовитом…) саставили штампани материјал са обрађеним информатичким областима. Тај материјал би требало да буде концизан и да обухвата све потребне рачунарске лекције које би омогућиле заинтересованим свештенослужитељима без информатичког знања да дођу до минимума који је потребан за мисионарске потребе. Други корак је на нивоу парохијских храмова где се, у оквиру литургијске заједнице, готово увек може наћи неколико информатички образованих људи који би могли да одрже својим свештеницима кратке курсеве, базиране на том материјалу. Наравно, такве кратке курсеве могли би да похађају сви које занима мисионарска активност, али акценат је пре свега на свештенослужитељима. По некој грубој процени, било би довољно око 15-20 часова за прелажење основних области, неопходних за основну мисионарску употребу рачунарског софтвера. То би, уједно, била и одлична основа за даље самостално усавршавање. Осим тога, сваком богословском факултету је апсолутно неопходан предмет типа Примењено рачунарство и информатика, где би студенти могли да добију знања из оних информатичких области које су потребне за мисију у савременом свету.
Истинске мисије нема ван Литургије
У време бољшевичких прогона свега што је православно, један западњак се интересовао код руског епископа шта тамошње свештенство ради на пољу модерне мисије. Епископ му је одговорио кратко: „Служимо Литургију!“. Запањеном протестанту вероватно није било јасно да је Литургија Алфа и Омега свега хришћанског, па и мисије, у смислу преображавања овосветске у богочовечанску реалност. Међутим, то не значи да је потребно оставити сваки други вид мисионарске активности, ако за то постоје могућности, о чему најбољу потврду налазимо у поменутој методологији светог апостола Павла. Да се вратимо на пример Русије: за време прогона православних Руса, класичних мисионарских могућности није било пуно, док данас Московска патријаршија представља предводника у православном свету у погледу коришћења информационих технологија на мисионарском пољу.
На почетку текста, дато је подсећање на афирмативан однос Цркве према формалном образовању. Међутим, никада не треба заборавити да Црква на образовање увек гледа спасењски, те да улогу Цркве треба тражити у истинском образовању човека тј. оживљавању и развијању Божијег образа у човеку који му је дат приликом стварања. У животу хришћанина све полази од Литургије и све се враћа Литургији, тако да и процес укључивања свештенства у информационе токове данашњице мора да задржи здрав литургијски ток, а никако да му противуречи или да га заобилази.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 912 (2005).