Уметност обмане

Синтагму „уметност обмане“ је некадашњи најпознатији хакер, Кевин Митник, искористио за наслов своје књиге у којој објашњава начине извођења суптилних електронских превара. Ова синтагма је веома подесна и за именовање једне од суптилних превара у свету генерализованих медијских комуникација, а то је елиминисање аутентичног контекста из медијске поруке. Не постоји књига, текст, говор… који на тај начин не могу бити погрешно представљени или, можда је боље рећи, уклопљени у сасвим нов контекст. Уметност обмане у том погледу није толико у импутирању непостојећих цитата колико у деконтекстуализацији (уклању постојећег контекста) односно реконтекстуализацији (стварању новог контекста). То се може постићи чак и једноставним мењањем интонације реченице, чиме се од истоветног скупа словних знакова добија потпуно другачија порука. Уметност обмане је у томе што њеног креатора нико не може оптужити за лаж и превару – он је само цитирао оно што је негде речено или записано…

Као пример студије случаја можемо навести брошуру „Шта грађанка и грађанин треба да знају о Српској православној цркви“, која се већ неко време „дистрибуира“ у електронском (интернет) и штампаном медијском простору. Приређена је од стране Коалиције за секуларну државу. Аутори брошуре имају негативан став о цивилизацијској улози СПЦ на овим просторима, сматрајући да је она ретроградна институција чије деловање представља велику опасност по српско друштво с обзиром на ауторитет и подршку коју ужива у различитим друштвеним структурама. За потврду таквог става наводи се неколико десетина ванкотекстуално поређаних цитата архијереја, свештеника, теолога (чак и политичара) сложених по тематском кључу: однос Цркве према жени, ратним злочинима, држави, модернизму…

У деконструкцији овог пројекта може се кренути већ од наслова. Из његове постмодернистичке форме (пола текста ћирилица пола латиница, без посебног реда и смисла) се види потреба за сугестивношћу. Са друге стране, из суштине насловне поруке се закључује да поред ствари које „свака грађанка и грађанин“ треба да знају о Цркви дефинитивно постоји и нешто што они не треба да знају о њој. Тачније, постоји нешто што не треба да знају у складу са циљевима аутора брошуре. Већ први део брошуре у коме се доминантно цитирају реченице из текстова патријарха Павла о положају жене у Цркви јесте одличан пример за наведено. Цитати су изабрани тако да неупућен читалац стекне утисак да је жена ниже биће, обесправљена јединка потпуно подређена мужу, другоразредни субјекат које има секундарну улогу у хришћанству. То је прекомпонована „истина“ коју грађанке и грађани треба да знају. Са друге стране, они нипошто не треба да знају да патријарх Павле у текстовима које аутори брошуре тако „доследно“ цитирају итекако афирмише суштинску равноправност полова уз њихову функционалну различитост, узајамно допуњавање мушкарца и жене кроз живот у Христу и да директно осуђује негативне ставове према женама, указујући на чињеницу да Црква највеће поштовање после Бога указује управо једној Жени – Богородици. А пошто то не треба да знају, онда се цитати који би потврдили такав став у овој компилацији и не наводе. Академска лојалност на нивоу, нема шта.

Иста матрица важи када је случај о осталим темама из ове брошуре – доследно спровођење концепта редукционизма зарад стварања новог контекстуалног оквира.

Није потребно у појединостима побијати све делове овог пропагандног памфлета – довољно је уочити основну идеолошку и методолошку матрицу. Треба рећи, међутим, да очигледна недобронамерност аутора наведене брошуре ни у ком случају не значи да се црквеном животу данас нема шта приговорити – напротив, простора за напредак је доста. Но оно што разликује добронамерне критичаре од оваквих и сличних „критичара“ Цркве јесте управо циљ – првима је циљ развој црквеног живота кроз стимулативну критику, а потоњима идеолошка борба против хришћанства као таквог.

*Текст је првобитно објављен у Политици од 20. новембра 2008.