Црква и глобализација

У академском свету, термин глобализација почиње прецизније да се формулише осамдесетих година, а током деведесетих постаје незаобилазан како у научним круговима тако и популарној литератури. Он се од тада углавном користио у редукованом погледу и сводио на економско-финансијски аспект, најчешће посматрано кроз интеграцију тржишта роба и капитала широм света уз смањење баријера које се односе на међународну трговину и инвестиције. Такав економски усмерен и ограничен приступ представља упрошћавање које ни издалека не даје потпуну слику – економски и финансијски фактори јесу spiritus movens процеса глобализације, али га ни у ком случају не исцрпљују. Постоје и други редукционизми, попут мишљења да је глобализација само напредна фаза капитализма или империјализма, али и прешироке дефиниције које непрецизно фиксирају проблем, попут оне да је глобализација скуп процеса који обједињује људе и места.

Чини се да је за потребе црквене мисије најбоље усвојити критичко-мултивалентни приступ одређењу појма глобализације преко међусобне глобалне повезаности различитих аспеката: економских, политичких, културних и психолошких, уз упоредну везу између токова роба, идеја, информација, људи и технологија.

Теолошки приступ

Историјска паралела данашњем процесу глобализације би могла да се пронађе у контексту првобитне апостолско-мисионарске делатности. Спона је видљива у погледу споја грчко-римске културе експлицитно глобалног карактера са једне стране и Римске империје глобалних размера са друге. Ипак, глобализациони процеси данашњице представљају нешто далеко сложеније, чиме пред Цркву стављају динамичан изазов који константно мора бити проучаван и преиспитиван. Просто реплицирање историјских искустава у том погледу не може дати прави резултат јер премда одређене паралеле могу бити успостављене, огромна грешка би била у случају извођења површних аналогија – технолошка револуција је сама по себи довољна да оповргне такав приступ. Са друге стране, није добро ни уводити историјску ексклузивност која искључује упоредно-историјски приступ.

Први систематични теолошки ставови према глобализационом процесу су се појавили на Западу и били су углавном на етичкој и социолошкој равни, што и данас карактерише став Римокатоличке цркве. Није спорно да хришћани треба да буду друштвено одговорни, али та врста одговора није потпуна нити погађа у суштину проблема. Православна Црква примарно треба да даје одговор својим подвижничко-литургијским етосом и животом својих Светитеља. Поред тог суштинског одговора на процес глобализације који се темељи на етосу преображења конкретних личности, Црква може и итекако је призвана да се ухвати у коштац са друштвеним изазовима које глобализација са собом носи, тако што ће их темељно идентификовати и проучити и дати своје доктринарне ставове, потврђујући тиме своју вековну друштвену одговорност.

Шансе и изазови

Глобализациони феномени који у највећој мери врше утицај на живот Цркве су потрошачко друштво, глобална информативно-медијска сфера, временско-просторна компресија, десуверенизација и економска транстериторијалност, и културна хомогенизација.

Глобално потрошачко друштво врши негативан утицај тако што литургијску свест савремених хришћана посредно обликује конзумеристичким етосом који човека превасходно ставља у улогу потрошача, макар и у духовном погледу. Тако Литургија лако постаје објекат задовољавања индивидуалних духовних потреба, а служба свештеника добија сервисни карактер. Додатни утицај који глобални конзумеризам врши јесте у замени аутентичних функција, што се види у негативним стремљењима дела верујућег народа у дијаспори који захтева управну функцију јер он и финансира Цркву.

Информативно-медијска сфера утиче на проблем релативизације хришћанске поруке међу осталим медијским порукама, покушавајући да наметне информативни приступ Цркви, у коме је примарно имати информације духовног карактера. То може потиснути значај конкретног учешћа на литургијском сабрању, док пред епископа као учитеља и пастира информативно-медијска сфера ставља тежак задатак праћења и одговарања на лажна учења. Са друге стране, ђаконска служба би требала бити обогаћена употребом информационих технологија, тако да искористи позитивне аспекте ове сфере на начин који не би нарушио литургијску свест.

Временско-просторна компресија као процес који релативизује простор, а донекле и време носи посредне последици по перцепцију литургијског времена и простора Најједноставнији проблем у том погледу је немогућност идентификације са конкретним евхаристијском сабрањем с обзиром на огромну мобилност савремених хришћана. Нешто сложенији утицај се огледа по питању тзв. виртуелне мобилности, у концепта „литургијског састајања да даљину“ преко интернета у коме се ствара привид учешћа на литургијским сабрањима уз парадокс непричешћивања. Крајња девијација јесте концепт тзв. електронске Цркве и виртуелних парохија, које постоје у електронском свету ван конкретне временско-просторне реалности што је теолошки гледано потпуно недопустиво. Са друге стране, временско-просторна компресија може имати и позитиван утицај, пре свега у смислу успостављање тренутног и директног контакта са сваком тачком на планети, али и у могућности просте, физичке мобилности чланова клира на интерконтинеталном нивоу зарад саборског окупљања, што додатно афирмише концепт синодалности на свим нивоима.

Процес глобалне десуверенизације и транстериторијалности представљају посебно важне изазове. У том погледу постоје два основна искушења. Прво је проблем геополитичког фактора који може постати нека врста нормативног елемента приликом разматрања црквене организације, при чему се Црква налази пред наизглед нерешивим проблемом – она најчешће подржава јаке националне суверенитете због одбране слободе у оквиру униполатног света, док јој са друге стране етатизам и етнофилетизам све чешће праве велике проблеме, поготово у случају ауторитарних режима. Друго искушење је апсолутизација древних историјских титула и првенстава части, што отвара проблем организационог номинализма и мисије у савременом свету.

Процес глобалне културне хомогенизације Црква треба да осуди када он гравитира ка тоталној унификацији, док по питању језичке глобализације треба сагледати и позитивне организационо-функционалне аспекте. Такав став може имати и позитиван утицај на решавање проблема етнофилетизма у контексту јурисдиксицоног проблема дијаспоре, при чему се треба борити против унификационог melting pot система асимилације, а афирмисати концепт интеграције у глобално друштво уз задржавање културних особености. За решавање тог проблема је, ипак, кључно синергијско деловање свих помесних Цркава, ван кога нема темељног и одрживог решења.

Закључак

Према процесу глобализације треба бити максимално критичан, узимајући у обзир његову ширину и динамичност, али и неизвесност његовог тока. Суштина критичког става Цркве према глобализацији треба да буде у што бољем одређењу суштине и специфичности тог процеса, као и перманентном праћењу нових шанси и изазова, при чему истраживање треба да се врши sine ira et studio уз упоредно уважавање историјских искустава и темељних богословских постулата.

*Текст је првобитно објављен у јубиларном хиљадитом броју Православља