Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији.
Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички.
Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама.
Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом.
А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо.
Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом…
*Текст је првобитно објављен у Политици (рубрика Погледи) 9. 1. 2025.