Политичари изражавају моћ преко гласачког тела које стоји иза њих, банкари на основу економске моћи и бонитета, генерали преко војне надмоћи и борбеног кадра, а мислиоци преко идеологије којом се управља друштвом. Управо ове детерминанте биле су најзначајније и за сваки од тоталитарних режима које је свет до сада видео, био он фашистички (Мусолинијева Италија), нацистички (Хитлерова Немачка), комунистички (СССР) или, пак, униполарно-глобалистички оријентисан (време у коме јесмо, са геополитичком сценом којом доминира САД). Међутим, ниједан тоталитарни режим до сада није успео у свом настојању да сопственој идеолошкој парадигми потчини човекову слободу и томе нас историја такође недвосмислено учи. Но, поставља се једно суштинско питање: у којој мери старе обрасце можемо применити на технолошку еру?
Половином XX века један западни мислилац је изразио песимистичке прогнозе по питању будућности оваплотивши своју мисао у роман под кратким називом „1984“. Био је то Џорџ Орвел, чија је мисао данас веома актуелна. Орвел је у поменуту годину пројектовао један тоталитарни режим, који управља друштвом, али и мислима и слободом појединачних грађана служећи се специфичним полугама власти и врхунском технологијом. Велики Брат је тај који све види, све чује, све прати и држи све под контролом ради „виших циљева“.
Орвел није доживео 1984. годину да би увидео да су његова страховања била преурањена. А да ли су иста страховања била нереална у апсолутном смислу? Да ли данас постоје технолошки концепти који би некритичким увођењем могли да воде ка потпуном тоталитарном мраку који је Орвел (пред)видео?
Господо, уколико већ нисте, упознајте се са RFID технологијом…
Шта је RFID?
RFID је скраћеница од Radio Frequency Identification и означава технологију која ради на принципу радио таласа и дигиталне обраде података. Цео систем се базира на минијатурним чиповима (величине су различите и мере се у милиметрима) са меморијом и антеном, чији се садржај очитава или мења у тренутку када се чип нађе у домету специјалних пунктова. Данас је комерцијално расположив велики опсег оваквих чипова који се разликују по томе да ли имају сопствено напајање (активни) или не (пасивни), по величини меморије и фреквенције на којој раде, што одређује опсег идентификације. Цео концепт није нов и везује се за Други светски рат када је у свом рудиментарном облику коришћен за разликовање савезничких и непријатељских авиона.
Данас ову технологију највише рекламирају индустријски гиганти (какав је Wal-Mart, рецимо) који имају интерес да сваки производ означе овакавим чипом да би се послови складиштења и купопродајне трансакције аутоматизовале до краја. Тиме би се смањили трошкови пословања, дошло до уштеде у брзини обраде и повећала сигурност од крадљиваца. Просто речено, нико неће морати да проверава који су производи на лагеру, шта се купује или да ли је неко нешто изнео, а да није платио – систем све ради и бележи у позадини, потпуно невидљиво (и алармира ако је потребно). Америчка војска је, такође, заинтересована за целу причу, а у вези са идентификацијом својих војника. Са друге стране, постоје фирме које пропагирају уградњу сличних чипова у људе из здравствених, безбедоносних и практичних разлога. Тако нам бар говоре рекламе за ову технологију.
Повреда приватности
Упркос великој реклами, реакције дела мислеће јавности на Западу су прилично оштре, а организације EPIC, CASPIAN, као и Privacy International, које се боре за права грађана на приватност, активно се боре против целог концепта. Иначе, то нису организације попут већине наших „назови“ невладиних организација које раде све, само не оно што би се могло назвати одбраном права грађана. Ово су озбиљне организације које су судским поступцима добијале спорове против највећих гиганата (чак и против Microsoftа). У чему је проблем?
Проблем условно можемо разложити са правног, безбедоносног, философског и донекле теолошког аспекта.
Куповином производа који у себи садрже RFID чип практично се отвара могућност за праћење нечијих куповина до најмањег детаља. То је највећи проблем код производа којим се лако може направити психолошки профил ваше личности, куповне навике или пак подобности по одређени режим (у случају да купујете опозиционе часописе или пак сумњиву литературу). То је један аспект проблема и везује се за аутоматско формирање базе података о куповинама – не треба бити много мудар да би се дошло до закључка да се такви подаци могу лако злоупотребити. Ово представља посебан проблем у случају безготовинског плаћања, што је на Западу доминантан начин. Наш професор са ПМФ-а, др Милан Туба, је дао занимљив пример у вези са сличним концептима на Западу: замислите да државни статистички апарат закључи да трошите суме новца за поједине артикле које се уклапају у класични куповни профил терориста – у том случају били бисте изложени сталном надзору.
Безбедоносни аспект се односи на могућност праћења одређене особе, уколико би читачки пунктови били распоређени по терену. Примера ради, куповином ципела у које је уграђен такав чип, специјални читачи који би потенцијално постојали на трговима могли би да очитавају ко све пролази или ко је на протесту, рецимо, пошто се зна ко је купио одређену робу (ципеле, мајицу или слично). Данас нико не може тврдити да обавештајне службе не поседују такве читаче. Посебну буру реакција је изазвала вест да су неки произвођачи аутомобилских гума већ почели да уграђују овакве чипове у њих. Софистицирани читачи постављени поред пута лако би могли бележити кретање одређеног аутомобила. Званично, наравно, такви читачи не би постојали, али званично није постојала ни могућност праћења власника мобилних телефона па је на крају то било сасвим нормално.
Дубински проблем
Као православни хришћани, не треба да остајемо на површини проблема и треба да тражимо дубинске корене. Речено је да поменути концепт носи философске и теолошке проблеме. Немачки философ Гинтер Андерс је лепо приметио да се по питању државних органа априорно узима начело непогрешивости, што је својеврсни парадокс уколико узмемо досадашњу историјску сцену. Наиме, сваки режим је желео мању или већу контролу над људима, а RFID технологија итекако олакшава тај циљ. Замислите само да је Хрушчов имао овакву технолошку могућност бележења података и праћења људи! Но, највећи проблем искрсава код пројекта уградње чипова у људе који је за сада на нивоу комерцијалног волонтерског пројекта. Америчка фирма Aplied Digital Solutions је развила чип величине зрна пиринча под називом Verichip (у почетку је пројекат зван Дигитални анђео) који, уграђивањем под кожу, омогућава детаљну идентификацију и праћење свог носиоца. Америчка управа за храну и лекове (FDA) је скоро одобрила добровољну уградњу таквих чипова, у сврху замене класичних болничких картона (иако је у једном члану навела да постоје случајеви контраиндикација). Иако је уградња ових чипова искључиво на комерцијалном нивоу и добровољна, ипак има изузетака. Тако је особље тужилаштва Мексико Ситија морало да угради овакав чип у руку ради „безбедоносних разлога“, о чему је писала и наша дневна штампа. Шта ако би се у свету десио поновљени 11. септембар са јачим последицама и ако би државна инстанца тражила од већине грађана уградњу оваквих чипова из безбедоносних (у ствари тоталитарних) разлога? Из философске, односно антрополошке перспективе, ово је неприхватљиво јер човека своди на животињу која треба да прими својеврсни жиг. Поставља се и питање људи који су били у логорима и које су нацисти обележавали на сличан начин.
Постоји и нешто друго, нама веома битно. Наиме, све неодољиво подсећа на тринаесту главу Откровења светог Јована Богослова због чега су на Западу реакције протестаната оштре. Људи не желе да прихвате нешто што их подсећа на жиг звери описан у поменутој глави. Поготово зато што је у првобитној рекламној кампањи за поменути чип рекламни знак, по њиховим тврдњама, садржао нешто што је личило на три шестице. Наравно, овде треба бити опрезан и нагласити да су протестанти увек имали проблема са апокалиптичним представама које су често доводиле до фаталног исхода. Са друге стране, заиста се не може оповргнути очигледна сличност са тајном безакоња о којој говори Јован Богослов и стога треба бити и максимално критичан.
Друштвена одговорност
Узевши у обзир све што је речено, јасно је да нам у сусрет не долази светлост прогреса, већ се на цивилизацију опет навлачи мрак тоталитаризма, овај пут максимално софистицираног. Савремени православни богослов Јован Мајендорф је једном приликом нагласио да хришћани не треба да пренебегавају своју друштвено-политичку одговорност.
У том смислу, треба добро проучити RFID концепт и указивати на опасности, да би правна легислатива (законска решења) по том питању била адекватна. Веома је битно имати заједнички званични став по овом питању и то што је пре могуће. Најгоре од свега што би могло да се деси је да антицрквене структуре искористе појаву оваквих и сличних концепата за уношење раскола и раздора међу православне хришћане који би имали различит став по овом питању, због чега је императив формирање недвосмисленог, превентивног и заједничког става који ће имати довољну јачину да осујети сличне покушаје.
Само је питање времена када ће овај концепт са Запада доћи и до наших простора и тада треба имати спреман одговор, независно од тога да ли ће борци за људска права на Западу и протестантске деноминације успети да се изборе за правилну употребу. Јер се Орвелов Велики Брат може појавити и у минијатурном издању – а ко има очи да види, нека види.