Вероватно најинтригантнија тема у разговору о дигиталним технологијама јесу приче о хакерима. Они су, једноставно речено, углавном млађи људи који поседују велика знања из информационих и комуникационих технологија, изузетан ниво интелигенције, и натпросечну упорност и мотивисаност, а све то користе ради неовлашћеног упада у компјутерске системе. Вероватно је свако од нас макар једном у животу прочитао у штампи неку од догодовштина везаних за ову групу људи – најчешће су у питању случајеви „упада“ у банковне, поштанске, али и војне рачунарске системе. Прича о овим људима би била знатно окрњена и непотпуна уколико би се задржала на фактографском бележењу њихових „подвига“ – потребно је обрадити мотивацију, животне околности и све остале факторе које нам могу рећи нешто више о њима.
Разлике међу хакерима
Генерално гледано, хакере бисмо могли поделити на две групе, уколико би као критеријум узели њихову мотивисаност, мада бисмо условно могли дозволити и постојање трећег, граничног типа.
Највећу групу хакера представљају млади људи, адолесценти, који су најчешће жељни доказивања и показивања свог знања. Осим мотива доказивања који је иначе чест међу адолесцентима, бунт против сваке власти и ауторитета, радозналост и изазов су додатни мотивациони фактори који опредељују младе људе да се баве „проваљивањем“ у рачунарске системе. Поред тога што су информатички образовани, изузетно су упорни и у стању су да посвете више дана, па и недеља, да би „оборили“ или „упали“ у неки систем на који се намераче. У највећем броју случајева хакери из ове бенигне немају намеру да праве било какву штету нити траже сопствену корист – задовољавају се „објавом“ свог упада и шепуре се над јадним администраторима и службом за безбедност података. Но иако су крајње незлонамерни, њихове акције умеју да буду итекако озбиљно схваћене и санкционисане – попут примера у суседној Хрватској у којој се још увек памти упад двојице малолетника у базу Пентагона крајем деведесетих, после чега су се у рекордном року на њиховим адресама обрели полицајци са америчким „колегама“ који су им конфисковали опрему.
Други тип хакера је оно што би отворено могли назвати рачунарским криминалцима (у стручној литератури је општеприхваћен израз „криминал белих крагни“). То нису адолесценти, већ нешто старији људи који своја информатичка знања и умећа користе да би на незаконит начин дошли до добити, која може бити мерена и милионима долара. Некада раде сами, а некада су ангажовани од стране класичних криминалаца да би за њих обављали електронске крађе. Понекад су то и службеници у великим системима, попут банки и пошти. Тако је средином деведесетих година прошлог века један такав случај потресао Велику Британију када је извесни поштански службеник успео да, помоћу специјалног рачунарског програма који је сам направио, са сваког телефонског рачуна преусмери десетак пенија на свој рачун и тиме за пар месеци постане милионер, а да превару нико није приметио. Касније је ухваћен сасвим случајно – колегама није било јасно одакле му новац за луксузни аутомобил и лагодан живот.
Гранични тип би можда представљао Кевин Митник, најпознатији хакер на свету, који је до те мере генијалан (али и опасан) да му је после затворске казне забрањен рад на рачунару (први је хакер у историји који је отишао у затвор). Иако је према годинама (у време хапшења имао је 31 годину) и нанетој штети припадао другој групи, према првој је припадао ако у обзир узмемо његову књигу „Уметност обмане“ („Art of deception“) у којој описује своју мотивацију. Занимљиво је да је после свега добио запослење као консултант на пословима безбедности рачунарских система.
Може ли се етос хакера преобразити?
Прескочимо сада хакерску групу коју смо свели под „криминал белих крагни“, пошто је у питању прави криминал само изведен модерним техничким средствима и усредсредимо пажњу на феномен класичних, незлонамерних хакера. Да ли ишта можемо закључити из њиховог понашања?
Уколико за тачну узмемо претпоставку професора Христа Јанараса, да Запад није само географски појам, већ да означава начин живљења и мишљења, можемо се сложити да феномен хакера настаје управо у таквој, назовимо је западно-мислећој културолошкој средини. Употреба информационих технологија у таквој мисленој средини све више доводи до тоталитарних пројеката на које ни географски Исток није имун – системи тоталног надзора становништва су класичан пример. У таквом окружењу се појављују модерне верзије Робина Худа који у Шервуду рачунарских система показује да не признаје ничији ауторитет до свој и често се подсмева силним технократорима. Другачије речено, поред несумњиво пубертетских потреба за доказивањем (које такође бивају подстакнуте тековинама модерног друштва), младалачки бунт је један од покретача ове активности.
Ако бисмо хтели да пронађемо још дубљи корен овог проблема, доћи ћемо до слободе којој свако људско биће тежи – она је суштински узрок због кога се ови млади људи одлучују да буду хакери. Своју онтолошку жеђ за истинском слободом они испољавају на овај начин тражећи слободу од нечега, слободу од система, наметнутог ауторитета, формулишући је као слободу информација и мисли. Ту није само реч о некаквом „легитимном“ захтеву, већ о суштинском пориву човечијег бића. Проблем је у томе што се тај порив не остварује правилним средствима и на прави начин – енергије којима обилују ти млади људи јесу природне, али неприродно су усмерене и потврду слободе виде негативно, кроз рушење система, а не афирмативно, кроз обожење као циљ. Они донекле подсвесно желе истинску слободу коју нам је Христос показао и којом нас је ослободио. Ван те потврдне слободе, слободе кроз љубав и слободе као „да“, све се врти у круг слободе од нечега, слободе палог бића. Из те перспективе је јасно да хакери свој осећај слободе изражавају на суштински промашен начин, иако је сасвим специфичан, оригиналан и, мора се признати, помало симпатичан.
Постоје ли „православни хакери“?
Пошто смо дали једну оквирну критику и синтезу, морамо бити до краја поштени и дозволити да постоји могућност да човек буде хакер, строго условно речено, а да је православан. Ово је помало противречна ситуација, попут оне у домену учешћа хришћана у рату – од самог рата (да ли је одбрамбени или нападачки) зависи да ли је то дозвољено и праведно. Примера ради, шта рећи о акцијама у којима се пробија медијска блокада присутна у окружењима једноличне матрице цензуре и једноумља? Управо у таквом информационом шаблону (чија смо жртва били и сами током 90-их, због бруталних фалсификата које су лансирали моћни CNN-олики медији) хакери би, парадоксално, једини успевали да се изборе за другачију мисао ван медијског mainstream калупа. Сетимо се и примера српских хакера који су за време бомбардовања Србије 1999. године са скромним хардверским потенцијалима обарали сајтове NATO машинерије и америчке владе. То је био одличан пример хришћанске родољубивости и одбрамбене акције која никог није усмртила, а имала је великог учинка.
Наравно, нико здравог разума не подстиче класичне криминалне радње нити би такав закључак требало изводити. Али не може се пренебрегнути парадоксални утисак да су управо хакери са својим понашањем својеврсна техничка „брана“ тоталитарној матрици у савременом информационом друштву. У том смислу их можда можемо условно посматрати као својеврсне јуродивце сајбер-простора. Са друге стране, не треба се заваравати и уопштено оправдавати све хакерске акције из романтичних побуда јер на том пољу итекако има доста криминала. Као општи закључак могли бисмо да кажемо да енергија коју „добронамерни“ хакери испољавају не тражи потискивање, већ преображај: када се свест индивидуе преобрази у свест о припадности (литургијској) заједници, онда сваки таленат (па и њихов) добија своје место и правилно усмерење.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 906 (2004).