Највећи проблем у вези са рачунарским часописима данашњице је то што информатичким феноменима приступају на један спољашњи, готово фактографски начин, без аналитичког приступа који би обухватио органску везу са животом и отворио шири контекст. Данас ћемо често имати прилике да прочитамо упоредни приказ софтвера или хардвера са детаљним односима цена, могућности и лакоће коришћења, али су зато текстови у којима се информациона проблематика прожима са кључним проблемима људске личности веома ретки. Руку на срце, модерног човека-купца који живи по потрошачком моделу живљења та чињеница мало узбуђује с обзиром да је потпуно навикнут на потрошачку етику као нешто сасвим природно – homo economicus и жели да прочита само оно што је од користи, док ће дубљи увид можда прочитати ако има времена, необавезно, или ће га сасвим незаинтересовано оставити философима на разматрање.
Дигитална пројекција индивидуализма
Купујући српску верзију реномираног компјутерског часописа PC Magazine (новембар 2004. године), био сам заинтригиран причом о дигитализацији целокупног животног окружења која је наведена као тема броја, под насловом „Ваш дигитални дом“. Идеја је била показати да нас у будућности очекују потпуно функционални дигитални уређаји који би са једне стране заменили садашње кућне апарате и машине (потпуно дигитализована кухиња, дневни боравак, аутомобил…), олакшали и аутоматизовали неке од садашњих радњи и отворили неке сасвим нове могућности. Тренд који би могли у једној речи да назовемо пан-дигитализација.
Са техничке стране, целокупан приказ је био заиста беспрекоран, што је и логично, с обзиром да су га саставили признати стручњаци из области информационих наука. Међутим, оно што ме је разочарало је чињеница да нигде нисам могао да нађем критички осврт, у смислу потенцијалних негативних последица на антрополошком или социолошком плану. Има ли уопште места било каквом критичком ставу, ако је све тако лепо насликано и нашарано? Поготово, има ли га у свести човека који живи по малочас поменутом, западном умном моделу?
Аналитички поглед ка насловној страни већ довољно говори о потенцијалном проблему без потребе за даљим прегледом садржаја. Наиме, на насловној страни је приказан средовечан пар који у удобности свог дигиталног дома ужива све „благодети“ ултрамодерног дигитализованог окружења. Око њих су најмодернији дигитални уређаји који су сви на притисак даљинског управљача усмерени ка једном циљу – стварању што лепште атмосфере, готово овоземаљског дигиталног Едема. Међутим, за разлику од наших прародитеља, Адама и Еве, који су у правом Едемском врту пре пада уживали на начин аутентичне заједнице – у љубави и синергијској мисли која је била управљена ка Творцу – брачни пар из модерног, дигиталног Едема својим погледима који су усмерени ка различитим центрима говори о великој разлици. Наиме, пажљивијем посматрачу насловне стране тешко да може промаћи да је поглед мужа окренут ка једном уређају (ТВ-у највероватније), док жена (која је у његовом загрљају) своју пажњу усмерава ка laptop рачунару који јој је на колену. Иако њихов међусобни положај тела говори о једној топлој брачној вези, усмереност погледа говори о међусобној удаљености на умном плану, удаљености која недвосмислено говори о пројави крајњег индивидуализма.
Уколико би овај закључак некоме изгледао као преоштар, додатна анализа текстова би дала исти резултат. Примера ради, у тексту „Ваша будућност“ је дата тродимензионална архитектонска представа дигиталне куће будућности у којој су сви њени укућани готово трагично раздвојени – свако се „игра“ својим омиљеним дигиталним „играчкама“. Најупорнији апологети некритичког модернизма ће на ову примедбу одговорити да је све то ради техничког приказа, те да су сви ти уређаји повезани и умрежени тако да итекако постоји нека заједница међу укућанима, иако на другачији начин него што је то уобичајено. Но, ако кренемо том логиком, неминовно ће нам пасти на памет да дигитализујемо и иконостас једног дана или да породичну молитву обавимо сваки из своје собе преко рачунарске мреже. Таква и друга питања говоре да је потребно темељније осмишљавање става према овој проблематици.
Превазилажење дигиталног индивидуализма
Дао сам себи слободу да овај феномен назовем дигиталним индивидуализмом – можда ће неки читалац замерити због терминолошких „новотарија“, али ми се чини да та синтагма гађа право у срце проблема. Наиме, дигиталне технологије на свеобухватном плану само појачавају индивидуалистичке тежње према којима је посебно Запад одувек показивао слабост, како у философској тако и у теолошкој мисли, од блаженог Августина до данашњих дана. Индивидуализам, у коме је човек пре свега усмерен ка себи уместо ка свом остварењу у заједници са другим личностима, је често био камен спотицања између источне и западне богословске мисли, о чему доста упечатљиво пишу савремени православни мислиоци попут Владимира Лоског, Христа Јанараса и митрополита Јована Зизјуласа. Била би, међутим, велика грешка одбацити све технолошке новине (а самим тим и дигиталне, које је такође Запад донео) само зато што је савремени човек западног умног усмерења према њима заузео погрешан став.
Сетимо се овом приликом изузетног теолога и подвижника, преподобног Максима Исповедника, који у Трећем стослову познатих Глава о љубави даје поуке о коришћењу ствари на благоразуман и правилан начин. Ако то применимо на дигиталну сферу, суштинска одредница је подвиг воље који треба да нас чува од застрањења. О томе нам не говори само светоотачка литература, већ и размишљања неких савремених философа – сетимо се (западног) философа Мартина Хајдегера, који је на себи својствен начин опоменуо модерног човека да према технологији мора имати крајње подвижнички став. Какав је то подвиг гледано из православне перспективе којим се може превазићи дигитални индивидуализам и који нас чува од својеврсне фрагментације ума?
Тај подвиг је стицање онога стања које је одавно замрло у уму савременог човека: у постојаној есхатолошкој свести, која се одликује жељним ишчекивањем Другог доласка Христовог и остварењу Царства Божијег у пуноћи. Управо по недостатку те свести се данашњи хришћани много разликују од хришћана првих векова и тај елементарни недостатак је довео западномислећег човека до неугодног положаја да зависи од технологије, уместо да њоме господари. Ова свест се задобија једино дубљом припадношћу Христу кроз подвижничко-литургијски живот Цркве. Имати ум Христов, како то богонадахнуто говори апостол Павле (ср. 1Кор 2,16) је предуслов да бисмо потпуно савладали савремена технолошка искушења. Конкретно: човек који живи за следеће литургијско сабрање, од недеље до недеље, човек коме је Дан Господњи (односно недеља као мали Васкрс) истински центар живота нема разлога да страхује од дигиталног индивидуализма. Доживљавајући икону Царства Божијег на сваком литургијском сабрању, православни хришћанин који је укорењен у живот црквене заједнице чијом динамиком живи и дише, показују најбољи пример сувереног владања дигиталним окружењем. Реално окушајући истинско царство Духа, он нема потребе да га мења дигиталним или било каквим другим „виртуелним“ Царством Небеским. Такав човек технологију користи слободно и суверено, као господар, не клања јој се ропски (као у случају технолатрије) нити се ње плаши (као у случају технофобије). У рукама таквог човека свака технологија служи својој сврси без опасности од застрањивања било ког типа. Хајдегер је можда несвесно мислио управо на таквог човека када је говорио о подвижничком ставу у домену модерне технике.
Подвижнички став према пандигитализацији
Идеја пандигитализације, онако како се пропагира у модернистички настројеним интелектуалним круговима, заправо носи у себи велику опасност од крајње индивидуализације свести поробљене „светом на дугме“. Уколико се некоме таква констатација чини претераном, нека просто упита било кога ко интензивно ради на рачунару како се његов рад рефлектује на односе са другим људима, макар у смислу одузимања времена за обичну међуљудску комуникацију? Један професор Београдског универзитета је с тим у вези искрено изјавио да због претераног рада на рачунару није приметио како му деца одрастају. Стога је подвижнички став према технолошкој сфери потребан и хришћанима и нехришћанима, с том разликом да хришћани већ имају динамику литургијске богослужбене заједнице. Та динамика, уколико јој се човек припоји свим својим бићем, је једини прави лек за уништење болести индивидуализма – како дигиталног, тако и сваког другог.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 907/908 (2005).