Информационо-комуникационе технологије отварају нове могућности када је верска настава у питању. Држећи се строго принципа да модерна катихеза (веронаука) увек треба да буде литургијска, и имајући у виду околности које творе модерну цивилизацију, закључујемо да информационе технологије данас могу бити коришћене као помоћ за својеврсно „поравнавање путева и стаза“ (уп Мт 3, 3) које воде према литургијском животу. Наиме, незнабошци су некада на потпуно другачији начин долазили до сазнања о хришћанском учењу, док је данас информационо окружење све учинило далеко доступнијим. Модерни човек је потпуно свикао на начин живота неодвојив од технолошких средстава, поготово у домену комуникације и преноса информација. То је разлог да модерни информациони путеви итекако буду узети у обзир за још један начин преноса еванђелске поруке у 21. веку.
Наравно, не треба гајити илузије да је довољно урадити све што је потребно на информационом плану и да ће нехришћани одмах по примању тих информација похрлити у Цркву на предкрштењску поуку. О томе говори и пример римокатоличких и протестантских хришћанских заједница које имају изузетно разгранату и добро организовану информациону структуру, али којима истински плод недостаје, а неретко долази и до смањења заједнице управо због секуларног духа који на Западу јако провејава. Дакле, уколико се ослободимо наивних технофилских илузија, онда можемо објективно сагледати истинску употребну вредност информационих технологија у модерној катихези и правилно се одредити према њима.
Школска веронаука за децу основношколског узраста
Основни и најпрактичнији начин обогаћивања верске наставе помоћу информационих средстава, је обликовање одређеног поучног материјала у дигиталном облику, а потом његово штампање или копирање у потребном броју примерака. Тако деца најмлађег узраста за сваки школски час имају нови занимљиви материјал, било за читање (библијске приче, молитве и слично), било за накнадну обраду (бојанице са хришћанским мотивима – иконе, фреске, слике храмова, рецимо). За овај начин употребе информационих технологија нема потребе за дубљим разматрањем – деца добијају материјал у папирном облику, на који су већ навикла у класичној настави.
На другом месту по сложености приступа долазе звучни материјали, са литургијским и духовним песмама, тропарима и слично. Преслушавање звучног записа је могуће на различите начине, а одређивање величине сегмента времена ће зависити од теме. Овде је потребно обратити пажњу да тај временски период не буде предугачак, због држања пажње ученика.
Следећа потенцијална примена је нешто сложенија и она захтева дубље разматрање. Наиме, уколико би постојали потребни технички услови, у виду преносног laptop рачунара и видео пројектора, деца би могла део садржаја верске наставе примати на веома занимљив и интересантан начин – преко мултимедијалних презентација. На један DVD медијум је могуће ставити довољно материјала који би покрио мултимедијални садржај за целу школску годину. Тај материјал би на првом месту обухватао визуелни материјал, што је за децу од кључног значаја, с обзиром на њихову превасходно визуелну перцепцију школског материјала. Ово је изузетно важно јер истраживања показују да је посебно код деце предшколског и основношколског узраста визуелни начин учења најлакши. Употребом алгоритама видео компресије могла би се „спаковати“ велика количина видео записа и компјутерских анимација који би (уколико за то постоје услови) могли бити приказани деци преко видео-пројектора. Напредне варијанте обухватају тродимензионалне макете, мултимедијалне квизове, кратке цртане филмове. Већ сада постоји велики број цртаних филмова библијске тематике на CD-у који су синхронизовани на српски језик и прилагођени најмлађем узрасту (с тим што треба узети у обзир евентуално задржана ауторска права). У случају библијских филмова библијске догађаје треба повезати са богослужењима и богослужбеним текстовима, поготово код веронауке за старији узраст. Ове могућности нису могле бити остварене употребом класичних наставних средстава, а данас је то свакодневица у напреднијим школама.
Најбоље би било када би такав материјал, у складу са наставним планом и програмом, био направљен од стране званично одређене групе људи на нивоу епархије коју би минимално сачињавали по један инжењер информационих технологија, дизајнер и вероучитељ. Тиме би постојећи садржај веронауке био обогаћен за квалитетан мултимедијални материјал. Но за једноставнију информациону подршку настави веронауке довољан је и ентузијазам вероучитеља уз техничку подршку од стране школе или надлежног епархијског органа. Све ово би унело додатну динамику на часу веронауке, поготово за најмлађе.
У погледу овог аспекта коришћења информационих технологија треба бити изузетно опрезан јер штете могу бити веће од користи уколико је временски сегмент одвојен за такву презентацију предугачак. Проблем се огледа у чињеници да данашња деца, према мишљењу педагогâ, проводе исувише времена испред телевизијских екрана и рачунарских монитора. Поготово се поставља питање колика је улога мас-медија у васпитавању детета које већ од најранијег доба има приступ истим изворима информација који су примерени искључиво одраслим особама. Уколико би се повлађивало тим кућним медијским навикама деце и у школи, она би се тиме мало по мало потпуно навикавала на један неприродан начин живота. Истовремено би се подгревала и индивидуалистичка стремљења и пасивност духа од малих ногу. У том случају би и школска веронаука постала посредни савезник духовно погубног начина живота уколико би дала детету потпуно исти доживљај комуникације са светом око себе седећи испред телевизијског екрана или рачунарског монитора. Стога је паметно да сегмент одвојен за приказ материјала помоћу информационих технологија буде у сразмери са осталим видовима комуникације, чиме се детету несвесно сугерише какав тај однос треба да буде и у обичном животу. Уколико дете на часу веронауке највише времена проводи у разговору са вероучитељем, у групном раду са осталом децом, затим у заједничким молитвама, учествовању у богослужењима… у односу на рад уз помоћ информационих технологија, самим тим ће и у сопственом животу лакше одређивати правилан сегмент времена потребан за коришћење модерних технологија. Без тих технологија оно неће моћи да функционише у савременом друштву, али га оне могу отуђити од околине уколико им буде превише посвећено и потребно је пронаћи праву меру.
Чињеница да су мултимедијалне презентације веома занимљиве и држе пажњу може бити и замка за оне вероучитеље који следујући логици чистог прагматизма желе да претворе цео час у једну мултимедијалну презентацију, где ће све бити „шарено“ и занимљиво, да би самим тим привукли више ученика следеће године. Православној катихези је, међутим, увек била страна било каква примисао утилитарне логике по којој циљ оправдава средство. Вероватно би таква потпуна конверзија часа у дигиталну учионицу довела више деце на час, али се заборавља друга страна медаље, да се тиме управо повлађује стеченим навикама детета код куће које проводећи сате испред телевизора и монитора бива отуђено од своје околине, а пре свега од породице. Но, најгора последица таквог неумереног приступа је удаљавање детета од аутентичне заједнице – Литургије. Временом би се код деце вероватно јавила жеља да се иста прати управо преко презентације у оквиру школске веронауке, што би тек био озбиљан промашај. Димензије тог промашаја су огромне управо због искуствено проверене чињенице да деца воле да бораве у Цркви и да су често више заинтересована за богослужење од одраслих.
Стога у овом смислу треба бити креативан и отворен, али умерен, са акцентом стављеним на заједничко учење и рад, некада кроз игру, некада кроз неки други вид комуникације, а пре свега на посећивање богослужења (колико то време и околности дозвољавају), док би са информационим технологијама требало попуњавати простор у времену који иза тога остане, као и тренутке у којима је пажња обично на ниском нивоу (последња четвртина часа, рецимо).
Школска веронаука за децу средњошколског узраста
Готово исти приступ је потребно задржати и код средњошколског узраста, али из других разлога. Подразумева се да би материјал био истог типа (штампани материјал за анализу градива, дигитална слика, звук и анимација у оквиру видео пројекција), али на вишем нивоу и прилагођен озбиљнијој анализи. С обзиром на узраст, пожељне су и мултимедијалне презентације и на страном језику.
У овом узрасту се отварају нове идеје за рад. У случају да постоје могућности на нивоу школе, повремено је потребно упућивати ученике и на значајне Интернет сајтове са православним садржајем које у недостатку школске опреме могу прегледати и кући, али и дати иницијативу ученицима за предлоге и дискусију. Осим тога, вероучитељ би требало на почетку школске године да остави своју електронску адресу ученицима који желе да му се обрате за разна питања из области православне теологије, но нипошто не за лична дописивања и томе слично, с обзиром да однос професор-ученик мора задржати своју озбиљност. Решења типа Facebook стране вероучитељ-ученици нису пожељна, осим евентуално у уско информативном смислу, као огласна табла за активности веронауке.
Наведени предлози су дати узимајући у обзир информационо окружење и живот ученика ван школе. Катихета мора бити добар стратег и правилном употребом информационих технологија на часу (и ван њега) показати да Црква није изоловано друштво нити бег од свакодневне реалности, али и то да хришћанин свет око себе стављају под критичку лупу и захтевају аутентичан однос према реалности.
Начелне смернице дате у вези са временски умереним коришћењем информационих технологија у настави у случају деце предшколског и основношколског узраста, важе и код деце средњошколског узраста. У супротном би се изгубило време потребно за анализу изложеног градива, што је од огромног значаја за овај узраст у коме треба развијати способност критичког размишљања и потребу за креативним дијалогом. Претераним наглашавањем технолошког приступа би се брзо дошло до кризе веронауке у суштинском смислу, и једини начин за избегавање ове крајности је доследан нагласак на активном учествовању у Литургији, ван кога свака веронаука губи свој смисао и често рађа супротне учинке од жељених. Најпогубнији концепт би био покушај константне „дигитализације“ Литургије, њеног преноса на пројекторско платно и пасивно посматрање из школске клупе са циљем приближавања Литургије младима. Додуше, одређени делови ове службе се медијски могу пренети када је реч о објашњавању њених карактеристика, што је немогуће учинити током Литургије у храму. Осим тога, медијски пренос неког карактеристичног дела Литургије из неке познате светске цркве или манастира такође може бити користан ако је селективан и пропраћен коментаром вероучитеља. Ово стога што ученици нису увек у могућности да се упознају директно са специфичностима неке службе – одличан пример је богослужење у Јерусалиму током страсне седмице. Акценат, дакле, треба да је на живом учешћу у литургијском животу – у супротном ће и веронаука постати део општег информационог миљеа, без икакве разлике у односу на информације које се примају из осталих области.
Distantlearning концепт и модерна катихеза
Distant learning (учење на даљину) је релативно нов концепт који је омогућен брзим развојем рачунарских система и ширењем пропусног опсега комуникационих канала. Испуњавањем тих предуслова постало је могуће пренети огромну количину података (текст, звук, слика) са једне на другу локацију са минимумом губитка у квалитету, при чему је пренос двосмеран. Те погодности су прво почеле да користе научне лабораторије, војне структуре и мултинационалне компаније. Једну од првих примена овог концепта су уочиле и образовне установе јер је професорима омогућено како држање часова из удаљеног дела света и прослеђивање претходно комплетно уређеног материјала за студенте.
Основни разлог за овакав начин наставе је покушај пробијања баријера простора и времена и истовремена уштеда у материјалним ресурсима. Главна мана Distant learning-а се огледа пре свега у дехуманизацији процеса учења и навикавању на нову врсту комуникације која претендује да потпуно замени традиционалне видове општења у образовном погледу (али и шире).
Модерне катихете би требало да буду уздржане у погледу коришћења овог концепта, упркос могућностима које он нуди. Управо чињеница да је суштински усмерен ка потпуној замени директног вида општења између људи јесте главни проблем. Раскорак између овог и црквеног приступа се најбоље види уколико за тренутак узмемо у обзир претпостављену литургијску основу катихезе која не сме бити изгубљена. У том смислу Distant learning не може бити спојив са литургијском основом која се огледа у сабору свих верујућих на једном месту око једног дела. Иако је интерактивни пренос аудио-видео података користан за конференцијске и међуконфесионалне скупове, научне симпосионе и семинаре, па чак и прославе у једном условном виду који могу имати великог добитка на квалитету интерактивним присуством учесника панела који није у могућности да физички буде присутан, у контексту саборно-литургијске перспективе овај концепт се показује као чист прагматизам у сировом облику који тежи да замени њене структуралне основе. Црквена катихеза је неодвојива од литургијског живота и беспредметна је без њега, а он је немогућ без директног општења са ближњима у оквиру светотајинске заједнице. Стога би, примера ради, потпуна замена физичког присуства катихете међу ученицима учењем на даљину била погубна по схватање литургијске перспективе будућег хришћанина, у чијој би потоњој перцепцији и својеврсна „Литургија на даљину“ постала најнормалнија ствар.
Простор у коме би приступ учења на даљину био правилно употребљен у оквирима модерне веронауке јесте на плану индивидуалног и од ученика самоиницијативног преузимања додатних информација везаних за одређену област. Међутим, оваква врста учења треба да буде на нивоу допуне, али никако и замене за основни вид директног општења у процесу верске наставе и на томе треба инсистирати. У супротном би се увело начело прагматичности уместо начела једнакости модерне и литургијске катихезе.
Дођи и види!
Оно што се на основу свега изнетог намеће као закључак извире из светоотачког искуства: свака друштвена појава и цивилизацијска тековина мора се од стране хришћана критички преиспитати литургијским погледом. Ово тим пре важи за веронауку која је сама по себи литургијског исходишта у свом аутентичном виду. У том погледу бисмо, на једном начелном нивоу, могли закључити да се циљ употребе свих модерних средстава (па и информационих технологија) у оквирима модерне катихезе исцрпљује у својеврсном упућивању ка светој Литургији, која је источник врхунског знања.
Литургијска катихеза је предањски метод верског образовања и део самог црквеног организма, чији је животни дамар и централна тачка – Литургија. До те тачке информационе технологије могу веома добро послужити у сврху интелектуалне катихизације младих и одраслих зависно од конкретног облика (школска или ваншколска веронаука, предкрштењска или нека друга поука). Конкретних начина примене има доста, а свака будућа и потенцијална употреба треба да буде сагледана не само у „за и против“ форми, већ превасходно кроз призму литургијског промишљања.
Могли бисмо рећи да је здрав приступ гледиште по коме се информационе технологије користе за позив на примање правог знања, које се у оквиру Тела Цркве добија сопственим учешћем у њему. Због тога је у литургијској катихези можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу (Јн 1, 46): Дођи и види!.
Из: Човек и информационе технологије (2013)