У претпрошлом броју сте могли да прочитате текст о техничким спецификацијама RFID технологије, која уводи потпуно нове димензије у глобалне сфере друштвеног живота. Поменута технологија нема негативних утицаја на здравље, но да ли се тиме исцрпљују све негативне консеквенце њеног безрезервног увођења? Поменули смо да би неке примене могле имати директних импликација на повреду основних права личности, али је то само део проблема. Размотрићемо примену дате технологије са општедруштвеног аспекта, узимајући у обзир првенствено правне, филозофске и теолошке премисе.
Правни аспект
Целокупна западна цивилизација почива на поштовању права индивидуе, што се често наводи као западни индивидуализам у односу на некадашњи источни колективизам (тада оличен у СССР-у). Тим пре и чуди што се управо на западној хемисфери зачиње идеја о тоталном евидентирању, а тиме посредно и праћењу и контроли појединца од стране државе.
Зашто је некој државној инстанци потребно толико података о личности, осим оних основних који су неопходни за функционисање друштва? Примера ради, ако би се RFID чиповима бележиле искључиво информације везане за све купопродајне аранжмане, оне би са собом носиле потенцијалну злоупотребу јер откривају и кретање субјекта, као и његове преференце приликом куповине. Информације о кретању човека лако би могле да искористе разне обавештајне службе (замислите шта би се десило да су у време Хрушчова имали приступ таквим информацијама), док би подаци о куповини говорили још више о том човеку (примера ради, самим праћењем купљене литературе већ се може извући закључак о подобности или неподобности личности за одређени режим).
Др Милан Туба је својевремено навео један занимљив пример у вези са штетношћу сличног тоталног евидентирања, актуелан и данас, када траје глобална борба против тероризма. Замислите да, рецимо, државни статистички апарат закључи да терористи углавном дневно троше 50$ у кешу, купују ту и ту врсту хране и пића, изнајмљују станове одређеног типа, имају одређени однос градских и међуградских разговора… Простом упоредном анализом ови подаци могли би да се употребе за маркирање било ког појединца који би се у њих уклопио, а он би најчешће ни крив ни дужан био мета државне контроле. У том случају би вероватно били укључени механизми попут прислушкивања, надзора и осталог – а што је најважније, то би било потпуно правно неосновано!
Друга примена ових чипова још је тоталитарнија у правном смислу. Наиме, ако би се такви чипови користили за идентификацију уместо класичних личних карти, то би довело до низа нових, нимало безазлених проблема и кршења људских права. Прво што пада на памет јесте питање о особама којима су доступне идентификационе информације, а још битније: ко је уопште довољно „ауторизован” да исправља базе таквих података, које би по правилу требало да буду централизоване. Није тешко замислити сцену у којој збуњени грађанин убеђује органе власти да неки податак о њему није тачан, иако идентификациони чип даје другачије информације, ко зна чијом грешком (или намером). У случају папирних докумената или евидентирања на више страна, то је веома лако.
Није наивно ни питање о количини информација која би се бележила на таквом ИД чипу. Све што би прелазило основне податке из личне карте могло би да се сведе под нелегално ширење надзора државе над појединцем и уплив у интимну сферу. С тим у вези треба поменути и план о увођењу нових личних карти у СЦГ, у виду биометричких карти са чиповима. Велики пропуст је што тај предлог није прошао јавну дебату у коју би били укључени интелектуалци свих профила, укључујући и информатичаре, наравно.
Овај правни дискурс бисмо могли да завршимо питањем о поузданости и интегритету овако чуваних података. Ово већ препуштамо машти читалаца, с обзиром на учесталост текстова о хакерским упадима у државне и приватне архиве података. Замислите само процедуру доказивања невиности у случају злонамерног преправљања података…
Филозофска критика
Употреба RFID технологије у систему идентификације људи мора се добро продискутовати и са филозофског аспекта. Још пре педесетак година, немачки филозоф Гинтер Андерс приметио је да се код тзв. ауторизоване употребе уводи начело непогрешивости државне инстанце. У нашем случају то практично значи да је „ауторизована” промена података у оваквим идентификациониом чиповима од стране државе а приори проглашена за легитимну, без даљег уласка у могуће катастрофалне пропусте таквог приступа. Међутим, више је него очигледно да је такав приступ могућан једино у некаквој утопистичкој и идеалистичкој форми јер су све државне творевине до сада обилато користиле све могуће механизме контроле над појединцем. У овом случају „једини ауторизовани чинилац” (читај: држава) имао би практично неограничене могућности контроле, надгледања и праћења, али и уцењивања – што би довело до реализације црних слутњи орвеловско-кафкиног типа.
Велики број људи има потпуну аверзију према начину примене овог технолошког решења које се предлаже у виду уградње чипова под кожу. Многе такав поступак и те како подсећа на фашистичке методе жигосања затвореника по злогласним логорима.
Теолошки проблеми
Идеја уградње RFID чипова у људска тела (већ су почели пробни пројекти с добровољцима) довела је до бурне реакције многих религијских заједница. Пошто живимо на православном поднебљу, вреди рећи да су две најугледније православне цркве, грчка и руска, већ неколико пута дале званичне (синодске) изјаве поводом сличних проблема, захтевајући демократско право другачијег избора за своје вернике. Реакције у римокатоличком и протестантском свету такође су јаке.
Реч је пре свега о 13. глави књиге Откровења Јовановог (познатијој као Апокалипса) која је у саставу Светог писма и у којој се експлицитно наводи поступак обележавања људи у циљу тоталитарне управе једног светског хегемона (занимљиво је што у истој глави стоји да ће без таквог „жига” бити онемогућена и свака финансијска трансакција)!
Као информатичари, морамо бити свесни тога да технологије које имплементирамо користе људи с различитим религијским уверењима. Стога је неприхватљиво увођење технологије (обавезне за све, као у случају личне карте) која би кршила једно од основних права људске личности – право религиозности – и вређала веровање милиона људи широм света.
…
Уколико се буде дозволила некритичка имплементација RFID -а и сличних технологија, онда ће то бити својеврстан преседан пар екселанс – право профита и државног апарата ће брутално надјачати право личности, што може довести до најтоталитарнијег друштвеног режима који је свет икада видео. С друге стране, сигурно се могу наћи употребе ове технологије које не би кршиле људска права. Стога је у овом тренутку најбитније да елита правника, филозофа и теолога да јасне смернице информатичким стручњацима и друштву о томе докле ова технологија има право да улази у наше животе. У супротном нам се може десити да почетна светлост прогреса врло брзо пређе у потпуни мрак тоталитарне контроле.
*Текст је првобитно објављеn у Свету компјутера 8/2004