Занимљиво је чиме све присталице некритичког модернизма бране пројекат увођења електронских биометријских личних карти у Србији. Пошто се овај волунтаристички пројекат са тоталитарном перспективом никако није могао одбранити чувеним тезама о сустизању западног света (јер се тај исти свет према оваквим пројектима односи критички) и хармонизацији са ЕУ (чије земље ни саме немају таква документа), онда је дошао ред да се лансира теза да Србија бар у нечему треба да буде предводник модерних цивилизацијских токова. Уз такву тезу је добродошла и једна апологија некритичког модернизма о појави лудизма у Србији, у виду борбе против микрочипова и дигиталних технологија.
Веома је лако срушити тезу о лудизму у Србији када је о овом проблему реч, пре свега зато што се иста заснива на погрешним премисама. Лудизам као покрет је настао зато што су радници страховали да ће им индустријске машине узети посао – повезивање борбе против тоталне електронске идентификације грађана са лудизмом је стога потпуно несувисло. Покушај да се борци за људска и грађанска права прикажу својеврсним „чипомахима“, повезивање њихових активности са лудистима и некаква игра речи ништа не показују. Сигурно да је увек било и да данас има оних који према технологији гаје својеврсну „технофобију“, али то није ни изблиза фактор који је определио овај раднички покрет 19. века, а још мање оно што опредељује људе који се боре против информационог тоталитаризма у 21. веку. Ово показује да се аналогија са лудизмом ради показивања наводне масовне фобије од софистицираних технолошких пројеката електронске биометријске идентификације ослања на стратегију редукције, симплификације и замене теза, које тако спојене воде директној манипулацији.
Неозбиљан је аргумент некритички оријентисаних модерниста када пореде слободно и својевољно коришћење рачунара, мобилних телефона и осталих електронских уређаја (које сви ми данас користимо) са обавезном легитимацијом којом се доказује идентитет пред државом и коју сваки грађанин мора да има код себе и против своје воље. Питање је да ли се на такав аргумент уопште треба и освртати, али сигурно да даје повод за излагање једног концептуалног става. Реч је о томе да људи који критикују пројекте тоталне електронске идентификације грађана итекако користе информационе технологије, али одатле не треба извлачити брзоплет закључак да је у питању недоследност – они се према технолошким средствима односе критички, истичући да је начин коришћења битнији од коришћења по себи. Лудисти се нису критички и рационално односили према употреби машина, већ негаторски и ирационално, стварајући својим ставом супротни пол екстремне позиције у виду некритичког модернизма који је, као што видимо, отишао у другу конформистичку и ирационалну крајност.
Критички настројеним људима се овом приликом импутирају и много грубље ствари од лудизма. Тако је на форуму сајта једне познате београдске телевизије осванула тема о „православним фундаменталистима и новим технологијама“, као алузија на трибину одржану на Машинском факултету 8.јуна, под називом „Електронске личне карте – дигитални тоталитаризам?“. Група учесника тог форума је покушала да дискредитује трибину наводном причом о бар-кодовима, шестицама и некаквој неразумној ксенофобији. Ништа од свега тога није речено на поменутом скупу, али било је речи о нечем другом… Било је речи о петицији професора Лондонске школе економије и политичких наука против биометријских докумената. Било је речи о поступку канадског парламента и британског Дома лордова. Било је речи о реакцијама судова широм света у сузбијању насртаја на приватност грађана који се овим пројектом тако агресивно намеће. Било је речи о праву на приговор савести…
Учесници скупа су, понављајући и донекле проширујући познатих десет тачака Жичког симпосиона – првог стручног скупа у Србији који је обрадио ову проблематику (26. март 2005. године) – изложили свој заједнички став:
1. Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема такве личне карте, оне нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне са вишим нивоом заштите.
2. Земље које су планирале или планирају да уводе биометријске личне карте суочене су са отпором мислеће јавности и друштвене заједнице уопште. У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан.
3. Светски стручни органи, какав је Заједнички комитет за људска права британске владе, процењују да је пројекат увођења биометријских личних карти на националном нивоу потенцијално у колизији са европском Конвенцијом о људским правима, а званичне студије о изводљивости показују да такве личне карте не гарантују стопроцентну поузданост и аутентичност. Судови неких земаља (Јапан и Тајван) су реаговали са пресудама да пројекат биометријских личних карти крши права грађана и одредбе Устава, у складу са чиме су донети и суспензивни акти.
4. У Србији је пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти постао актуелан крајем 2003. године, када је тадашњи министар полиције објавио да је купљена модерна и скупа опрема од америчке фирме Моторола. Та куповина није прошла ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета, због чега је 2004. године реаговао министар финансија са најавом подизања кривичних пријава. Србија је јединствен пример да је прво купљена опрема за биометријску идентификацију грађана, а после тога (тачније после три године) покренута скупштинска процедура за предлог закона о биометријским личним картама, због чега је себе сврстала у ред тоталитарних држава са волунтаристичким правним уређењем.
5. Америчка фирма која је МУП-у Србије продала систем за биометријску идентификацију грађана има посебне уговоре са америчком војском и централнообавештајном службом (ЦИА) те нико не може да гарантује да не постоји могућност одлива података страним службама. Такође је основано претпоставити да поменуте службе веома лако могу креирати лажне личне карте за своје потребе, које ће од стране нашег рачунарског система бити препознате као потпуно валидне. Индикативна је чињеница да у Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.
6. Није тражена масовна сагласност грађана Србије за проширивање базе података коју ће држава о њима водити нити су организоване јавне дебате и дискусије по том питању.
7. Пројекат директно угрожава приватност грађана као једно од фундаменталних личних права данашњице и отвара простор за електронски криптоване тајне архиве.
8. Бирократски апарат добија могућност готово тренутног манипулисања огромним бројем података преко централизоване базе и продаје делова базе трећим лицима.
9. Злонамерни упади споља или намерно исправљање централизоване базе изнутра носе огромну опасност по интегритет личности које су њима обухваћене.
10. Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду поткожних чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тоталитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп. гл. 13, ст. 16-18). Синоди неких Православних цркава су дали званична саопштења, јер злонамерни људи могу искористити овакве пројекте за уношење раздора и немира међу хришћане.
***
Лудизам? Ксенофобија? Православни фундаментализам?
Или, можда, одбрана законског поретка и права на приватност, борба за дигнитет и интегритет личности?
Најбоље просудите сами…
*Текст је првобитно објављен на сајту Нове српске политичке мисли, 2006. г.