Благоразумна употреба појмова и ствари рађа целомудреност, љубав и знање, а неразумна распусност, мржњу и незнање.(Св. Максим Исповедник, 1. глава трећег стослова о љубави, дело из VII века); Бог помаже човеку да доспе до таквих изума; и ђаво се њима користи, па зар је допуштено да се ми хришћани њима не користимо? (Светогорски старац Порфирије Кавсокаливит, одговарајући на питање о употреби савремених технологија – разговор вођен крајем XX века). Ова кратка уводна ретроспектива унеколико даје одговор на први део мог излагања који обрађује однос Цркве и информационих технологија. Источна Црква нема ни конформистички ни конфронтациони став према информационим технологијама. Тачније, она их мери мерилом Христа за сваки конкретан случај њихове употребе. Став који при том заузима могли бисмо да окарактеришемо као критички, али у смислу плодне критичке синтезе, а не неплодног критицизма.
Информационе технологије се, стога, не прихватају или одбијају као такве, већ се указује на њихову правилну односно погрешну употребу, али не са техничког аспекта. Црква у том погледу не жели да парира стручним институцијама, нити је то њено призвање – она говори из сотириолошке перспективе која у центар ставља човека и његово спасење, остављајући техничке, ергономске и економске аспекте за разматрање стручњацима из датих области. Њен поглед на ову проблематику полази из антрополошког аспекта, јер су импликације које информационе технологије доносе у окружење модерног човека огромне и утичу на трансформацију комуникације, начина живота и погледа на свет око себе.
Смислено коришћење
О афирмативном делу критичког става према информационим технологијама довољно говори велики број интернет сајтова, мултимедијалних издања и рачунарских апликација са хришћанском тематиком. Било да су у питању институционални пројекти, попут преноса текста Светог Писма у електронски облик, или пак појединачни трудови, попут рачунарске припреме за штампу парохијског билтена или администрирања храмовног сајта, јасно је да Црква коришћењем информационих технологија даје неку врсту посредног благослова за њихово смислено коришћење. Када је потребно, тај вид благослова може бити непосредан, отворен и директан, као у случају обраћања патријарха московског и целе Русије Алексија Другог свим корисницима интернета 1997. године. То обраћање, са друге стране, дало је подстрека за ширу дебату о начину коришћења интернета као мисионарског средства. Једна од најбитнијих идеја која је проистекла јесте реализација евентуалног аутономног информационог простора на интернету, неке врсте информационе оазе али и информационог аутопута према другим WEB страницама православне тематике. Вероватно је то утицало на настанак портала на адреси hristianstvo.ru који су пре неколико година покренула управо наша браћа православни Руси, и који је данас доступан на преко 20 светских језика, укључујући и српски. Овај портал испуњава све предуслове да постане свеправославни.
Прва ствар коју треба имати на уму када се дискутује на тему савремене мисије уз употребу информационих технологија, јесте чињеница да тиме што ћемо некоме помоћи да упозна Православље читањем електронских материјала или учествовањем у интернет дискусијама, ствар није решена нити доведена до краја. Напротив, постоји могућност да тиме практично ништа није ни урађено, осим што је неко „додатно информисан“. Стављањем акцента на прост пренос информација може доћи и до релативизовања еванђелске поруке, која постаје једна многих од информација и свођења Цркве на електронски сервис. Оно што би модерни мисионари требало да чине, јесте да позивају заинтересоване саговорнике на учешће у Истини, а не само информисање о њој. Конкретно, све мисионарске активности помоћу информационих технологија (телевизијске и радио емисије, православни сајтови, учешће на религијским форумима, приватна електронска кореспонденција…) треба да у свом садржају имају позив на учешће у литургијском животу у Христу, што је једини исправан и целовит пут богопознања.
Информационе технологије у том погледу Црква користи и треба да користи, али у исто време крунишући њихову употребу позивом на примање правог знања, које се добија личним учешћем у литургијском животу. У том погледу је можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу са почетка Јовановог Еванђеља: „Дођи и види!“, јер спољашња информација без доживљаја живота у Христу не даје пуно. Стога је позив „Дођи и види!“ оно што треба да карактерише афирмативни однос Цркве према коришћењу информационих технологија за потребе своје мисије.
Електронско нарушавање приватности
Осим шанси које су пред нама, чекају нас и информациони изазови изразито негативне конотације. Проблеми електронског нарушавања приватности и безбедности појединца постају све актуелнији. Већ данас можемо говорити о постојању глобалног система за праћење и надзор електронских комуникација. Све су израженије тежње за увођење тоталне идентификације грађана, која отвара велики број етичких, правних и безбедносних питања, поготово у случају коришћења биочипова неодвојивих од људског тела. Под терористичком претњом свет полако клизи у нову врсту тоталитаризма, у коме информационе технологије постају основни супстрат. Тиме концепт информационог друштва убрзано доживљава своју крајње девијантну форму у виду информационо контролисаног друштва, што носи огромне последице на слободу. Већ неколико деценија у свету је отворен широк фронт, на коме се са једне стране налазе владе неких земаља, мултинационалне корпорације којима је профит једина светиња, и милитантни кругови, док су са друге стране НВО које се боре за електронску приватност грађана, поједине академске институције и интелектуалци којима савест није спаљена. Није потребно рећи да је ова друга страна споља неупоредиво слабија, али је парадоксално да њихова борба даје резултате. Тој слабијој страни се у последњој деценији све чешће прикључује и Црква, препознајући њену борбу као борбу за елементарну слободу личности.
Други кључни информациони изазов на који Црква мора дати одлучан одговор јесте идеја својеврсне модернистичке есхатологије која се полако открива у прогнозама најпознатијих светских футуролога, који поручују да ће у наредним деценијама смрт бити савладана тако што ће садржај људског мозга бити пребачен у меморију рачунара. Упоредо са тиме, трендом некритичке пандигитализације окружења покушава се стварање што угодније виртуелне реалности која треба да супституише човекову метафизичку жеђ за Богом. Кључ за суочавање са овим идеолошким изазовима је у актуелизацији онога што је давно замрло у уму савременог хришћанина, а то је постојана есхатолошка свест коју су имали хришћани првих векова, за које је свако литургијско сабрање било есхатолошки догађај, а не својеврсна комеморација без егзистенцијалних последица, како то перципирају многи секуларизовани хришћани. Управо је елементарни недостатак те свести довео модерног секуларизованог хришћанина до неугодног положаја да зависи од технологије и да, у недостатку предукуса есхатона, ствара неку врсту виртуелног царства небеског.
Закључак
На крају, јасно је да по питању односа религије и информационих технологија разговор морамо водити не само у домену корисничких захтева, перформанси и трендова, већ и у једном другом погледу који обухвата разматрање антрополошких питања у новом контексту. Једино тако ћемо доћи до правих одговора, целовитих, а не површних. То и јесте задатак православних хришћана у 21. веку, који треба успешно да потврде свој вековни етос и дају плодан критички став према цивилизацијским тековинама савременог света у које, спадају и информационе технологије.
*излагање одржано у Галерији САНУ, 15. 08. 2007.