Октобарски филмски фестивал „Бдење душе” који се одржава у Сремским Карловцима добар је повод за разматрање теме духовности на филму. Један приступ био би историографски, у смислу навођења конкретних филмских остварења са религијском конотацијом. Приближан списак таквих остварења вероватно нико никада неће успети да сачини, чак ни у случају строго селективног приступа. Други приступ је доктринарног карактера и повезује се са начелним питањима, те га је могуће далеко лакше обухватити у прецизнији оквир за потребе новинског текста.
У контексту православне духовности која се одликује подвижничким начином живота, ова тема је занимљива пре свега у мотивационо-доживљајном погледу. С тим у вези, познати ђакон Андреј Кураев је пре неколико година у Београду навео занимљив пример свештеника који је после одгледаног Гибсоновог филма Страдање Христово почео усрдније да се моли и практикује кућно молитвено правило. Ово ни у ком случају не би требало схватати у виду погрешне религиозне осећајности (пијетизма) као дефинитивно промашеног облика духовности већ у погледу остављања трајног, упечатљивог и посебно мотивационог утиска на гледаоца према парадигми по којој је филмска уметност специфична. У том погледу се спољашње разлике између филмских остварења често бришу – амерички Бен Хур, руско Острво и српски Владика Николај преносе аутентичан доживљај Христа и мотивишу на подвиг воље сваки на свој начин.
С друге стране, не треба занемарити ни потенцијална скретања. Поменути ђакон Кураев у том погледу наводи проблем визуелизације Христовог лица на филму, што за православне хришћане није прихватљиво с обзиром на то да негују строгу иконографску представу лика Господњег. То је, између осталог, један од разлога због кога је Бен Хур до данас остао непревазиђено остварење у својој категорији.
Када је реч о духовности на филмском платну у генералном погледу, сусрећемо се са више изазова. Први је крајње површан вид религиозности, лако уочљив по масовној појави филмских остварења са квазидуховном позадином и површном обрадом коју бисмо могли окарактерисати као fast food духовност. Нажалост, филмови који су базирани на оваквој духовности представљају највећи број остварења која имамо прилике да видимо у биоскопима – скорашњи Да Винчијев код очигледни је представник тог таласа. Ова констатација не значи позив на својеврсни филмски Index Librorum Prohibitorum (такав приступ никада није ни био својствен православним хришћанима), али значи да ствари треба назвати својим именом. Свако бира телесну и духовну храну којом се храни (за многе су fast food филмска остварења редовна духовна храна, као што им је то хамбургер и помфрит у телесном погледу), али је важно навести утицај конзумирања сваке хране на здравље организма…
Сличан проблем је и са остварењима која имају псеудомесијанску позадину, замаскирану у рухо врхунски генерисане рачунарске анимације и специјалних ефеката. Таква остварења убрзано се појављују, посебно у последњих 10-15 година, тј. од тренутка када су холивудски студији успели да време обраде фотореалистичних сцена на умреженим графичким радним станицама сведу у прихватљиве временске оквире. Филмови у којима супер, хипер и остали надхероји „опет и опет” спасавају свет од различитих пошасти и катастрофа, користећи при том богат арсенал натприродних моћи (омогућен најновијим state of the art рачунарским алгоритмом за визуелизацију) представљају вапај савременог човечанства за Спаситељем – само изражен на погрешан начин.
Чињеница да највећи број филмских остварења данашњице носи извитоперену духовну позадину не треба да обесхрабрује припаднике хришћанске духовности из света филма, напротив, треба да је подстрек за прављење филмских остварења са аутентичном духовношћу. Фестивал „Бдење душе” један је од таквих покушаја, а сигурно није једини. Неко једном лепо рече: ако већ не могу направити од света рајско обиталиште, барем могу учинити да не постане паклено. Стога хришћански филмски уметници треба неуморно да стварају духовне оазе у пустињи савременог филма, а хришћани да улажу труд својеврсних бедуина који се константно крећу од једне до друге оазе.
*Текст је првобитно објављен у Политици, 16. октобра 2008.