Еколошка криза као глобални феномен пре само пет-шест деценија није била ни на видику историјског хоризонта, а данас представља светски проблем прворазредног значаја. Вероватно нема потребе за формалним дефинисањем еколошке кризе, што због великог броја последица које сви осећамо, што због медијске кампање која долази са разних страна. Једино што је дискутабилно јесте питање да ли смо из еколошке кризе већ закорачили у еколошку катастрофу, што је сасвим сигурно у вези са одређеним подсистемима целокупног екосистема (тачније, у случају биљних или животињских врста које су нестале или су пред нестајањем). Иако је свима јасно шта је у питању када се помену ови појмови, поставља се питање на који начин се борити и у крајњој линији трајно изборити са овим искушењем?
Најчешће се констатује да је еколошка криза последица неконтролисаног технолошког развитка, те да се кључ за њено решавање мора тражити у прецизним законским одредбама које би се поштовале како на националном, тако и на светском нивоу. Акценат се, дакле, ставља на решавање проблема у категоријама негације и превенције, без једног начелног става – част изузецима, оличеним у разним удружењима која се боре за аутентичан став према природи.
Правни инструменти за решавање овог проблема су свакако важни, поготово када је потребно одредити одговорност великих светских корпорација које сигурно не би пуно мариле о природи да их на то не принуђава закон. Тако је највећи светски произвођач рачунарских процесора, компанија Intel, својевремено био принуђен да у пројекат уклањања олова из својих микрочипова уложи око 100 милиона долара ради прилагођавања еколошкој кампањи и позитивном законодавству у овој области. То није јединствен случај јер све информатичке фирме раде на томе да се прилагоде еколошким стандардима, али и да кориснике информационих технологија упуте на коришћење које би било у складу са очувањем животне средине. Једна од главних иницијатива у овом погледу јесте правилно одлагање рачунарског отпада који је веома токсичан.
Друштво, дакле, покушава да решење нађе на ширем нивоу легалистичким принципом, помоћу разних законских одредби, али њих на светском нивоу велике индустријске силе често не поштују. Уз то, поставља се и питање правилне законске основе. Примера ради, један такав инструмент, по коме су биоетичка, еколошка и културна права стављена у трећу генерацију, усвојила је Организација за европску безбедност и сарадњу. Превиђа се, међутим, да су угрожавањем еколошких права директно угрожена права такозване прве генерације (права личности) јер су та два правна корпуса неодвојива.
Иако су друштвени пројекти борбе за очување природе потребни и достојни сваке похвале, ипак се мора рећи да је приступ решавању проблема по принципу санирања последица некомплетан. Да би се проблем еколошке кризе, изазване стреловитим технолошким напретком потпуно решио, потребно је пронаћи њен историјски корен.
Корен еколошке кризе
Апостол Павле, кога називамо „устима Христовим“, у својој Посланици Римљанима богонадахнуто говори да целокупна творевина тугује и уздише, чекајући да се јаве синови Божији (в. Рим 8, 19–22). Две хиљаде година пре модерних еколошких покрета, „Апостол незнабожаца“ говори о проблему који данас резултује еколошком кризом. Но, за разлику од гледишта већине данашњих бораца за очување екосистема, апостол Павле том проблему прилази из једне интегралне перспективе везујући га за човеков однос према Богу.
Православна Црква је одувек учила да је творевина увучена у пропадљивост не неким фаталистичким одређењем, нити стога што је створена од Демијурга (нижег бога) како су говорили неки секташи, већ погрешним усмерењем слободне воље оног створења које је требало да је рекапитулира и узнесе је ка Богу. Наиме, првостворени људи Адам и Ева су погрешно усмерили своју слободу и, уместо свом Творцу, природу принели себи самима истовремено упадајући у егоцентрични вртлог и раскидајући везу са Богом. Раскидом те животворне везе, јединог истинитог одржатеља живота, све оно чију је круну представљао човек повучено је у бездан пропадљивости. Ту већ лежи први и основни корен еколошке кризе, онај који натуралистички оријентисани мислиоци поричу или превиђају – прва и основна еколошка криза је криза смрти творевине која је започела далеко пре модерних технолошких проналазака. Она је настала у тренутку када је човек престао да живи етосом благодарности и заједнице живота, односно када је престао да буде свештеник природе и да је у заједници љубави и слободе приноси Богу.
Еколошка криза какву поимамо данас само је последица ове првобитне кризе, последица која је постала толико видљива у тренутку када је човек почео да користи модерна технолошка средства која су само омогућила да на спољашњи начин пројектује стање свог духа и сопствени став према природи. Можда бисмо могли да пођемо и другим путем па да кажемо да је и сама појава технологије као такве пројекција стања тог истог духа, но свеједно – долазимо до исте чињенице да технологија сама по себи није узрок еколошке кризе, већ да је то човеков став према свему што га окружује.
Целокупна данашња мисао се базира на једном гледишту реалности у коме се природа посматра као својеврсна антитеза, као нешто наспрам чега човек треба да се постави, да негира у свом мисленом и практичном делању. Тако ћете у уџбеницима управљања технологијом, економије, па и социологије још увек наићи на сличне дефиниције односа човека и друштва према природи којима провејава један те исти дух данашње епохе који тврди да природа постоји зато да би човеку обезбедила материјалну егзистенцију, те да је основни човеков циљ да искористи и потчини природу зарад задовољења својих потреба. Овим се још једном потврђује да нема етике ван догматике, а владајућа „догматика“ потрошачког друштва је свима позната. Стога је и наш велики светитељ, мислилац и носилац аутентичног хришћанског духа, отац Јустин Поповић, једном приликом рекао да данашње доба карактеришу модерна техника и прашумска етика. Био је у праву…
Литургијска екологија
Некоме ће се учинити да је решење у натуралистичком виђењу целог проблема, у коме природу треба посматрати мајчински (вероватно сте често пута чули синтагму „мајка природа“). Овај, готово пантеистички став, је доста стар и везује се за најстарије философске школе, а модерни припадници атеистичких доктрина су га само доследно прихватили, па чак и покушали да га прикажу као научни. Оваквим ставом могуће је делимично решавање проблема еколошке кризе у широко распрострањеном смислу, али не и у суштинском, у контексту у који га је ставио апостол Павле и каснији хришћански мислиоци. Јер, све је узалудно ако је, у крајњој инстанци, природа и све створено заробљено смрћу. Како год да човек покуша да реши овај проблем, наћи ће се у безизлазу, ако га не веже за Тајну Христа.
Црква излаз увек, па и данас, налази у васпостављању односа човека и Бога који је омогућен догађајем Оваплоћења Логоса, а даље се остварује живим учешћем у литургијској заједници. Управо на литургијском сабрању видимо приношење дарова односно делова творевине који је символизују у целости – то је управо оно што је Адам имао као задатак, а у чему је, на жалост, затајио. Приношењем уља, вина и хлеба тј. плодова људског рада, иконично се васпоставља нарушени етос истинских синова Божјих, свештеника и литурга природе. Човек више не негира природу, не такмичи се са њом нити јој се супротставља, већ је пружа Створитељу ради живота себе и ње саме. Православна Литургија, дакле, нема само антрополошке, већ и пуне космолошке последице – цела творевина символички бива узнета Богу ради живота.
Такав литургијски етос се наставља и после свете Литургије када верујући одлазе на своје свакодневне послове и занимања. Хранећи се плодовима природе, хришћанин наставља да благодари Творцу за њих и свештени однос се продужава. Такав однос чува природу од нерационалног и деструктивног коришћења јер човек обрађује и узима онолико колико му је потребно, све време имајући одговорност пред својим Творцем који му је назначио благословену употребу и упозорио на промашај егоистичке злоупотребе. Природа тиме постаје средство општења човека и Бога и бива увучена у догађај спасења и преображења који ће се, по обећању Божијем, десити на крају историје.
Дисање литургијским плућима
Црква, дакле, повезује еколошку кризу са антрополошком кризом и спасење света са спасењем човека, дајући тиме један потпун и заокружен поглед на ову проблематику. Са друге стране, она својим виђењем нема претензије да пружи глобални друштвени одговор и не поседује моћ коју имају светски владари, нити гаји илузије да ће цео свет који у страстима и сластима лежи (1Јн 5, 19), поћи за њеним позивом подвига и преумљења зарад преображаја стања природе. Али, то и није њен задатак. Послање Цркве је да непрестано сведочи о откривеној богочовечанској реалности и кроз то сведочење да даје свој став о решавању проблема какав је еколошка криза. Да би такав став прихватио, модерни човек прво треба да „продише“ литургијским плућима, да ухвати мало здравог литургијског ваздуха да би схватио да није само угрожен због загађења обичног ваздуха и озонског омотача. Ако спољашњи човек осећа дисајне сметње због угрожености природне околине, колико ли се тек унутрашњи човек гуши због недостатка чистог духовног ваздуха? Ако је спољашња околина модерног човека загађена и презагађена, колика је тек затрованост у његовом духовном животу? Еколошка криза стога није само проблем чије се решење очекује од човечанства, већ и видљива опомена савременом човеку о стању његовог духа загађеног егоизмом и индивидуализмом. Уколико модерни човек не постане свестан тога, неће бити од помоћи ни ратификација споразума у Кјоту нити било који други облик легалистичког решења. Кључ за решавање еколошке кризе је у оживљавању литургијског етоса, са надом да чула модерног човека нису отупела до те мере да не чују громогласан вапај природе за синовима Божјим.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 916 (2005)