Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема у мањој или већој мери устаљену навику праћења потпуно бескорисних медијских садржаја. У неким случајевима, временски доследно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје у Србији 90-их година прошлог века: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују Интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за својеврсним информационо-медијским причешћивањем. Нажалост, под налетом секуларизма на ово нису имуни ни православни хришћани.
Суштински смисао Великог поста
Општа информациона инфлација и њен утицај на медијске конзументе су међу веома важним проблематичним духовним питањима данашњице. Са свих страна, човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица музичког уређаја, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајње изолације и искључивости са једне, и неконтролисаног примања информација и информационе лавине са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. А ако је у питању верујући човек и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је време Великог поста.
Како то примећује отац Александар Шмеман, у једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени четрдесетодневни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га после Страсне седмице овенчао Пасхом и учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше Земље обећане – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изражава о. Шмеман.
Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али зато раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са лошим навикама или, пак, кренути у постепено „освајање“? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија.
Почетак у категоријама негације
Поменути о. Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу-програмом на телевизији. У контексту наше теме, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? И да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију, осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара?
У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика коју о. Шмеман наводи као „илустрацију стварности“ која непрекидно иде у позадини или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану на телевизијским каналима попут CNN-а. Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је макар бити пробирљив у погледу њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве – у Старечнику и Добротољубљу редовно налазимо савете да се клонимо рада који расејава мисли, колико до нас то стоји.
Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија (попут оне којом западне силе данас просто „утерују“ срећу и демократију по свету). Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног…) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике). Пред чулима се упоредо одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови… Таква динамика улазних информација напросто меље сазнајно-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна. То је заправо онај „дух празности“ на почетку поменуте молитве Јефрема Сирина.
Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвену, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико преко рачунара или мобилног телефона пратите вести са Интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову и Метохији, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања или серију рекламног материјала (ово са рекламним банерима који стално искачу је постао и проблем интернета последњих година), што опет води до поменутог проблема релативизације.
На крају, изузетно је важно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација у сваком периоду током године.
Дијахронично време
Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч јер заглушујућој буци информација са свих страна супротставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастро-философијом, посни став је увек био лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса овенчаног недељом и годишњег круга празника и постова са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве.
Време које Црква доживљава карактеришемо као дијахронично јер не познаје овосветску разлику између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон (Будући век), који је Истина према чувеној мисли преподобног Максима Исповедника. Велики Петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требало да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа или да по цео дан куцкамо SMS поруке?
Антиномични закључак
Заиста је противречна ситуација да информатичар говори о потреби за информационим уздржањем. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма (у смислу спољашњег непоклапања неких делова текста која су таква само на први поглед с обзиром на унутрашње поклапање смисла) и који је проживео феномен „радосне туге“ (који је јединствен за православни етос) разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалне изолације од сваког медијског садржаја, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница.
Уздржањем од преобилних информација открићете и двојну природу Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју веру и наду.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 913 (2005).