Догматске истине, које је Црква током своје крстоносне историје речима формулисала, заправо су настале као реакција на појаву погрешних учења. То не значи да Црква догмате није опитовала и доживљавала пре њиховог формулисања – она је Предање као извор догмата увек носила у себи. Међутим, када год би се појавила опасност у виду непредањског учења, саборски би настајали догмати као речју формулисане богооткривене истине којима је Црква одувек живела.
У првој половини 14. века дошло је до једног таквог спора који је иницирао рационалистички и западномислећи богослов Варлаам Калабријски, веома образован и учен, али неопитан у правоживљу. Он је омаловажавао умносрдачну молитву коју су неговали (и дан-данас негују) светогорски монаси. Реакција је, на молбу светогораца, уследила од највећег богослова кога је Православна Црква у том тренутку имала – светог Григорија Паламе, потоњег архиепископа солунског, који је на богословски начин формулисао исихастички метод молитве који је и сам опитовао. Једна од главних полемика била је питање Таворске светлости за коју је Варлаам тврдио да је створена, док је Палама бранио свештено предање о нествореној светлости, односно енергијама Божијим у чијем учествовању се обожујемо, испуњавајући циљ нашег живота – остваривање заједнице са Богом. Спор је, дакле, носио изразито спасењске последице – Палама је бранио саму могућност спасења односно обожења кроз нашу причасност нествореним енергијама Божјим. Успео је да одбрани ту истину, не толико због свог широког богословског образовања, колико због чињенице да је сам опитовао учешће у Божанској светлости и био носилац непрестане умно-срдачне молитве. Недуго потом, на познатим светогорским саборима потврђена је аутентичност и спасоносност исихастичког живота, односно стремљења хришћана ка богопознању и обожењу кроз литургијски живот Цркве и подвиг опитован кроз умно-срдачну молитву и учествовање у слави нестворене светлости. То је била одсудна битка за Православље и правоживље, битка којом је Црква успела да сачува аутентичност свога учења од уплива веома опасних рационалистичких струја.
Антиисихастички ветрови данашњице
Исихастички живот потребује неговање унутрашње и спољашње тишине и мира, чиме се омогућава уму да потпуно урони у Исусову молитву („Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме“). Није посебно тешко закључити да модерна цивилизација негује управо антиисихастички дух. Тишина се схвата као нешто непријатно и, било да је човек у градском превозу, на послу, у стану… однекуд увек постоји тенденција истеривања мира и тишине: од музике коју емитује неки HiFi уређај, безвезних и иритирајућих мелодија које на сваком углу одјекују са мобилних телефона, визуелних сигнала који долазе са рекламних уређаја и ко зна чега другог. Својеврсни прогон тишине је толико изражен да поседник модерних технолошких средстава ниједног тренутка не жели да је осети: на сваком кораку ћете приметити људе који шетају са слушалицама у ушима у којима одјекује музика са музичког уређаја који вири за појасом или, пак, звуци минијатурне конзоле за видео-игре која потпуно фиксира пажњу конзумента. Чак и са становишта свакодневног функционисања у друштву, то је поражавајуће понашање – довољно је запитати се колико је смањена будност и пажња учесника у саобраћају, рецимо, било пешака или возача, чија су чула под непрестаним дејством виртуелне реалности.
Свештеник Григорије Науменко је то одлично дефинисао као информацијско-чулну преоптерећеност – данашњи човек свакодневно бива буквално бомбардован огромним бројем информација различитог типа што незаобилазних (везаних за професију), што потпуно сувишних (у виду измишљених потреба). Живећи у таквом амбијенту, човек најчешће није свестан штетности и последица неконтролисаног „конзумирања“ информационог садржаја, чиме бива све дубље увучен у живо блато информационог нихилизма. У једном тренутку критички апарат отупи до те мере да дође до неке врсте „клиничке смрти“ душе која због обиља информација није у стању да живи у смислу исихастичког усмеравања ума ка Богу и успостављања молитвене заједнице са Њиме. Исихастички живот, који се темељи на унутрашњој молитви (насупрот блуђењу ума), усредсређивању и пажњи (насупрот расејаности), миру и тиховању (насупрот немиру и буци), тиме бива потпуно онемогућен. Митрополит Јеротеј Влахос је стога потпуно у праву када каже да модерном цивилизацијом бесне антиисихастички ветрови…
Православни хришћанин у антиисихастичком окружењу
Како сведочити аутентични, предањски живот Православне Цркве у простору информационе буре око нас? Треба бити реалан и рећи да ни у најранијим вековима хришћанима није било лако трудити се у таквом молитвеном подвигу. Већ први векови хришћанства показују да они који „савршени желе бити“ (види : Мт 19, 21) одлазе на пуста места да би избегли метежност света и потпуно узнели ум и срце ка Богу. То су они којих, према речима апостола Павла, „свет не беше достојан, а који се по пустињама потуцаше, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским“ (Јев 11, 38), они за које је остављена слава Сунца (ср. 1 Кор 15, 41).
Међутим, према речима Николаја Афанасјева, Црква је окренута пре свега према свету, а не према пустињи. Наиме, шта је са, условно речено, „обичним“ хришћанима који су били и остали у свету и живели у свом призвању и професији? Јесу ли они живели ван овог исихастичког опита којим су живели пустињаци и монаси? Сигурно да није тако јер већ код апостола Павла налазимо заповест о непрекидној молитви (ср. Еф 6, 18) за све хришћане, невезано од службе, места и призвања (ср. 1Тим 2,8), а тако је остало и у потоњим временима. Занимљиво је с тим у вези да је отац Григорија Паламе, Константин Палама, био високи чиновник на двору цара Андроника II Палеолога и радио у окружењу сталног дворског метежа, али да се одликовао високом молитвеношћу, умном трезвеношћу и сабраношћу, што су примећивали чак и чланови царског савета за време заседања.
Узевши све то у обзир, да ли је у условима модерне цивилизације могуће одупрети се искушењу обитавања у створеним уместо у нествореним енергијама Божијим?
Стари подвиг у новом времену
Данашњи хришћани пре свега морају бити свесни опасности секуларизације (одвајања од Бога) уколико се пасивно предају информационој плими око себе. То значи да је потребан константан труд критичког преиспитивања сваке информационе потребе – да ли је иста незаобилазна (пословне информације, студије, информације везане за функционисање у друштву…) или је сувишна. То неће проћи без резова који умеју да боле, поготово ако је човек навикнут на непрестано „конзумирање“ празног информационог садржаја (безвезне телевизијске емисије и шоу програми, вишеминутно тумарање по Интернету без неког посебног циља, позадинска музика као „подлога стварности“…). Наравно, то не значи да је потребно одсећи апсолутно сваки информациони садржај који модерна технолошка средства емитују – то би био крајње манихејски покушај – али зато треба бити пробирљив и у садржају и у временском сегменту.
Као одговорни чланови друштва, не можемо бити ван битних информационих токова. Међутим, то не значи да наша душа треба да буде некаква антена која ће непрестано и неконтролисано примати свакојаке садржаје са свих страна. Поразна је чињеница да у највећем броју наших домова ТВ и радио пријемници често раде „у празно“, по некаквој чудној инерцији, само да би се попунио простор тишине који је a priori резервисан за исихастички сусрет са Богом. Својевремено ми је на примедбу о „убијању“ тишине једна блиска особа рекла да не може без укљученог ТВ-а када је сама јер јој је тишина непријатна. То је јасна потврда несвесног антиисихастичког расположења модерног човека.
Правилан однос према информационом окружењу није могућ без молитвеног живота и обрнуто, права молитвеност није могућа у случају информационо-чулне преоптерећености. Стога је потребно упоредно стражење над чулима и неговање молитвеног живота који подразумева одвајање времена потпуно посвећеног молитви и умном делању, а пре свега утемељење и усмеравање свог бића ка литургијској перспективи и активном учествовању у светотајинском животу Цркве. За почетак ће бити довољно конституисати недељни дан у посебној атмосфери неговања мира ума и чула, у смислу иконизовања славе невечерњег Дана Господњег. Стога је паметно већ од суботе после бденија искључити медијске апарате све до недеље увече, што је циклус од једног дана који је сасвим довољан да нас уведе у једну посебну атмосферу мира, толико потребног у времену буке и трке.
За крај овог кратког разматрања, битно је истаћи још нешто: иако свакодневне обавезе захтевају пуну пажњу и активацију разума, то није апсолутна препрека за исихастички начин живота ако је пажња ума сачувана – ум (а не разум) је тај који треба да стражи и остаје у присуству Божјем. Неки неправославни теолози су углавном поистовећивали ум и разум, због чега су попут Варлаама Калабријског пали у искушење наглашавања значаја логике и покушаја богопознања на философски начин. Са друге стране, као што то митрополит Јеротеј Влахос с правом истиче, источни оци праве битну разлику између ума и разума, с обзиром да на ум гледају као на врхунско чуло душе, на њено око (ср. Мт 6, 22-23), онај део човековог бића који созерцава славу Божију, док је разум ту да речима уобличи тај доживљај ума. Ако то знамо, онда је јасно да је могуће упоредно бављење свакодневним активностима које активирају разум и истовремено пребивање ума у присуству Божијем. Наравно, умној усредсређености изузетно погодује избегавање послова који расејавају пажњу, онолико колико до нас то стоји, с обзиром на професију. Но чиме год се бавили, примена паламитског, исихастичког богословља остаје кључна за решавање егзистенцијално важних проблема који задају болне ране хришћанима немирног информационог доба.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 924 (2005).