Када је Оливер Суботић, као студент треће године Факултета организационих наука, одсека за информационе технологије, 2000. године одлучио да упише теологију наишао је на прилично неразумевање околине. Многи су се питали шта је то будућег перспективног информатичара привукло божанској науци. Данас овај 29-годишњак из Нове Вароши са две факултетске дипломе у џепу, уместо да објашњава како је спојио 3Д компјутерску анимацију са јеванђељем, цитира Паскала: „Срце зна за разлоге које разум не познаје“.
– Духовник ми је поставио услов. Могу да добијем благослов да упишем православни богословски факултет само ако обећам да ћу завршити ФОН – прича Суботић који је са компјутерима почео да се дружи још у четвртом разреду основне школе када је добио „комодор 64“.
С дипломом ФОН-а одмах се запослио на Богословском факултету у Београду. Иако је још као студент писао за домаће рачунарске часописе, међу којима и „Политикин“ „Свет компјутера“, Суботић је 2004. године прихватио изазов уредника „Православља“ да уђе у амбицознији пројекат. Започео је да промишља о изазовима употребе савремених информационих технологија из угла православне теологије.
И кандило и компјутер
Из серије текстова у којима овај млади информатичар и теолог показује да се у 21. век може и са „кандилом и компјутером“ и да једно друго не искључује настала је књига под називом „Човек и информационе технологије – поглед из православне перспективе“.
Цитирајући у православном свету поштованог светогорског старца Порфирија који каже да хришћани треба да користе савремене информационе технологије, јер су и оне дар Божји, али критички и са расуђивањем, наш саговорник упозорава да Црква не сме да упадне у замку и преузме методологију световних установа. Христово учење се не може преносити на начин како то раде модерни медијски емисари. Преко интернета треба да шаљемо информације о православљу, али оне треба пре свега да буду подстицај човеку да дође у цркву и види и искуси шта је живот у Христу.
Суботић уочава да се све више младих који себе сматрају православним прикључује православним форумима којих сада већ има доста на интернету, па развијају већу присност са особама путем електронске поште него са људима из литургијске заједнице. Интернет не би требало, како упозорава овај млади стручњак, да постане средство индивидуализације, које нас суштински не зближава.
Заштитници глобалне мреже
Значај интернета међу првима је открила Руска православна црква. Московски патријарх Алексеј је још 1997. године у посебној посланици благословио употребу овог медија. Како Суботић додаје, православни хришћани би ускоро могли да добију и заштитника интернета. Од светитеља су предложени свети Јован Златоусти и свети Теофан Затворник.
– Од Цркве се не може правити виртуелно сабрање, она је реално окупљање свих хришћана на Светој литургији. Ако кренемо човекоцентрично да повлађујемо модерном човеку онда ћемо као што већ негде раде на Западу доћи у искушење да правимо виртуелне парохије. А онда следи и виртуелно причешћивање. Али, не треба заборавити да ће на тај начин и спасење наше душе бити виртуелно, а не реално – каже аутор овог зборника који је изазвао пажњу и у Исламској верској заједници.
По Оливеру Суботићу, две су опасности које вребају модерног човека ако не усвоји критички поглед на информационе технологије. Први је технолатријски, нека врста технолошког месијанства као покушај формирања „виртуелног царства небеског“.
– Такви наговештаји се могу видети у прогнозама појединих светских футуролога. Заговорници те концепције кажу да ће у једном тренутку развитка информационих технологија малтене и смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског ума бити пренет у рачунар. То је опасност од супституције аутентичног духовног виђења света – сматра Суботић.
Други изазов су предвидели мислиоци у 20. веку, као Џорџ Орвел, а то је надирући информациони тоталитаризам. Данас се он најбоље уочава у покушајима да се уведу системи тоталне електронске идентификације људи широм света чему се већ супротстављају мислећа јавност, академске установе, аутентичне невладине организације па и Црква.
Оливер Суботић припада групи интелектуалаца која је тражила одлагање доношења закона о електронској личној карти док се не спроведе темељна јавна расправа, јер постоји опасност угрожавања права на приватност грађана. Али, иако је закон усвојен у Скупштини 14. јула, Суботић очекује да ће јавност, која није баш била упозната, тек реаговати.
– На недавном скупу у Галерији Српске академије наука и уметности на којем су учествовали стручњаци разних профила усвојен је закључак у којем се од владе тражи да се размотри могућност необавезне замене старих докумената новим са биометријским подацима. Најмоћније земље света уопште не поседује личне карте. У земљама ЕУ, као на пример у Италији, биометријске личне исправе се издају на добровољној бази – каже Оливер Суботић.
Интервју објављен у Политици, 24. 07. 2006.
разговор водио: М. Пешић