Вероватно ниједан проналазак у историји људског рода није донео толико културолошких и друштвених промена у периоду од само неколико деценија од свог настанка, као што су то учинили електронски дигитални уређаји и феномени повезани са њиховом употребом. И то не само промена око нас, већ и у нама самима – у начину размишљања, односу са другим људима, процесу самосагледавања…
Данас су дигиталне технологије свеприсутне: рачунари, мобилни телефони, музички и видео уређаји, дигитализовани кућни апарати… Но као да смо заборавили да није увек било тако. Ко год је имао рачунар током осамдесетих и деведесетих година прошлог века сећа се да је тадашњи ниво дигитализације кућних, пословних, образовних и индустријских процеса био неупоредивно нижи и да готово нико није давао озбиљне прогнозе о садашњем технолошком нивоу. Многи су, чак, предвиђали да неке меморијске границе никада неће бити пробијене нити да ће за то уопште бити потребе – већ после неколико година били су радикално демантовани. А када су се појавили Интернет и њему слични „нови медији“ (који су специфични по томе што спајају телекомуникационе мреже, текст-звук-видео садржај и могућност дигиталне обраде података – добар пример су најновији мобилни телефони), цела ствар је постала далеко сложенија за разматрање. Због свега тога данас ретко ко даје неку прецизнију прогнозу будућег технолошког развоја, осим аналитичара и футуролога којима је то и посао.
Ова брзина промене је заправо кључни изазов за савременог човека. У тако динамичном технолошком окружењу највећи број људи покушава једноставно да се уклопи у токове информатичке ере и да по инерцији следи оно што се нуди на тржишту, без уобличеног критичког става. О томе довољно сведоче рачунарски часописи данашњице. Они би требало да предњаче у критичкој интонацији, али тога има само у траговима. Највероватније због притиска оглашивача, мас-медији који покривају рачунарске теме се најчешће ограничавају на презентације нових производа, односе њихових цена и могућности, процену технолошких трендова – то је уједно и основни разлог због кога је аутор овог текста одавно престао да купује и прати рачунарске часописе. Изразито мали број аутора дигиталне феномене посматра „дубински“ – суштина је прилагодити се сталној промени технолошке сфере, без много удубљивања у шири контекст.
Као реакција на сталне промене које дигиталне техонологије доносе у нашим животима појавила су се и два изразито екстремна става. Први је присутан међу либералним интелектуалним круговима који од дигиталне индустрије имају готово месијанска очекивања. Супротну страну представљају убеђени противници свега што је савремено, који на информационе технологије гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Наведене поларизоване ставове би у недостатку прецизније терминологије могли да окарактеришемо као технолатријске (технопоклоничке, у смислу обожавања технологије), где је реч о готово идолатријском односу према савременим технологијама, и технофобијске у случајевима готово ирационалног страха према технолошкој сфери. Ове крајности су Сцила и Харбида између којих се треба провући, али не пре него што их детаљније испитамо под малочас поменутом критичком лупом, овог пута из православне перспективе.
Технолатрија – дигитално „златно теле“
Изгледа да човек никада није престајао са својеврсним обоготворавањем творевине и сопствених креација када год би се одвојио од истинског богопознања. У свакој цивилизацији је морало бити макар једно „златно теле“ (уп. 2Мој 32, 1-4) којем би се људи клањали. Као што је то одлично приметио савремени православни теолог Панајотис Христу – пошто човек није успео да се вине до Бога и божанских висина преко обожења које му је назначено као циљ, покушао је да спусти Бога на свој ниво и идолатризује нешто од онога што га окружује. Тако је било у древној историји, а остало је и данас, овог пута у домену дигиталних феномена.
Ако се некоме ова констатација чини сувише смелом, нека се присети да је часопис Time још почетком осамдесетих година 20. века за личност године прогласио компјутер. То тада као да никога није много зачудило, а данас би вероватно још мање. Бити личност, оно што по природи ствари припада само Богу и човеку који је створен по образу Божјем, приписује се мртвој (с)твари. Има ли већег промашаја у поимању личности као такве? Чак и да је то била само маркетиншка идеја да би се повећао тираж новина, она свакако указује на мислену деформацију насталу под притиском времена чији је заштитни знак рачунар. То јасно показују и технолошки трендови данашњице – уместо да у рачунарима и информационим технологијама виде само алатке за остварење својих циљева, људи полако долазе до идеја о готово аутономним рачунарским системима или, пак, хибридима који ће у неком ступњу развоја имати људске особине. Другим речима речено, данас се увелико размишља о будућим рачунарским решењима као о својеврсним панданима људских личности.
Технолатријски став се огледа и у практичним, једноставним питањима. Примера ради, када разговарамо са родитељима о технолошким темама, углавном чујемо да је најпотребније научити децу да користе савремене технологије и да ће им то решити све материјалне потребе у будућности. Ово је крајње поједностављен и неозбиљан приступ, чак и ако се посматра искључиво са становишта сирове праксе, без неког посебног удубљивања у питања смисла. Нико не пориче потребу да дете буде широко образовано и да поред класичних природних и друштвених наука познаје и информатичке дисциплине без којих свакако неће моћи да функционише у савременом свету, но проналазити у дигиталним технологијама сведовољност је потпуни промашај. Ако се о томе не размишља онда ће можда крајњи резултат бити деца која не умеју да обаве просту рачунску операцију зато што су од малих ногу навикнута на коришћење дигиталног калкулатора или која не знају где се налази Индија док не отворе мултимедијалну рачунарску енциклопедију. Од корисника технологије до њеног зависника пут некада може бити веома кратак.
Постоји у целој технолатријској причи још једна ствар: човек као да све време покушава да тежиште својих проблема које је сам створио пребаци на машину која ће их решити хладно и професионално, без грешке. Управо се та „рачунарска безгрешност“ намеће свима иако смо сведоци да рачунари (тачније, њихови конструктори) итекако умеју да погреше – сетимо се познате грешке Intel-ових инжењера из 1995. године при пројектовању аритметичке јединице процесора Pentium I, због које се у програмерским круговима дуго препричавала духовита опаска да је 2+2=3.99999…. Парадокси попут овог сигурно нису једини и делују отрежњујуће. То не значи да је потребно прећи на папир и оловку у сложеним израчунавањима, али још мање значи да човек треба потпуно да се ослони на машину и препусти јој пуну аутономију без контролног увида.
Крајњи технопоклонички став се види код оних људи који од рачунарских технологија очекују остварење некаквог „виртуелног царства небеског“ у тренутку када сви доспемо на одређени ниво информатичке свести. Ако се добро замислимо над тим идејама, пре ће бити да идемо ка крајњем отуђењу ако машина постане средиште друштва и људског односа. Када су једног старца-монаха упитали како ћемо познати последња времена (ово у ужем смислу, пошто у ширем сви живимо последња времена од тренутка Христовог доласка међу нас), он је једноставно рекао да ће се то десити када људи престану ићи једни другима и када се забораве путеви и стазе међу кућама. Не личи ли та слика на покушај да се електронским дисплеј-контактима замени чврст стисак руке и топли пријатељски загрљај?
Технофобија – страх од створеног
Супротни пол екстремног односа према информационим технологијама је из православне перспективе ништа мање чудан, с обзиром да је за хришћанина ирационални страх потпуно страна категорија. Страхопоштовање односно страх Божји, страх да се не почини грех, да не повредимо ближњега, да се не одвојимо од Божије благодати је једини здрав страх који хришћанин познаје, но призвани само да и тај страх превазиђемо љубављу (в. 1 Јн 4, 18). Стога је занимљиво када у домену коришћења рачунарских технологија неки, поготово старији људи, показују фобију и негирање свега што носи префикс „дигитално“. Притом се најчешће помињу разне завере и интриге, говори се да ништа од тога није добро нити добру може послужити и томе слично. Најгоре од свега је што се управо таквим понашањем иде на руку структурама моћи – пажња се расејава и одвлачи од реалних проблема које се тичу угрожавања личности уз помоћ (зло)употребе савремених технологија. То је типичан пример како се полази од апсолутне негације да би се стигло до крајње релативизације – свест за коју је све опасно заправо праву опасност никада и не уочава.
Православни хришћани немају нити треба да имају страх од коришћења технолошких средстава уколико то чине са расуђивањем и молитвеним расположењем. У подвижничкој литератури наше Цркве често налазимо мисао да ствари око нас саме по себи нису ни добре ни лоше, већ да је начин њихове употребе добар или лош. Наравно, ово се тиче оних ствари које нису и нека врста „наметнуте“, строго усмерене употребе – ниједан православни подвижник неће рећи да је нуклеарна бомба нешто што није ни добро ни лоше, с обзиром да је то оружје за масовно уништење живе и неживе силе. Такве „ствари“ су заправо сложени и концептуално строго усмерени системи и не могу се посматрати као неутрални. Или је можда аутор овог текста до те мере ограничен да му никако не полази за руком да схвати да постоји нека добра примена нуклеарног наоружања, чак и ако се користи „некоришћењем“, ради такозваног превентивног одвраћања. Но када је реч о дигиталним технологијама у начелу, оне показују веома широк дијапазон начина употребе и ту не треба имати страх, већ креативност у коришћењу.
Хришћани не треба да гаје фобију према дигиталним технологијама ако ни због чега другог, а оно због њиховог мисионарског капацитета. Својевремено је један домаћи аутор навео фино поређење у вези са коришћењем модерних технологија, тако што је упоредио апостоле у време Христово и мисионаре савременог доба. Први су, да би свуда стигли да благовесте Еванђеље Христово, користили широке римске путеве који су били „последња реч“ тадашње технологије, иако су тим путевима ишле и легије познате по својој суровости. Данашњи хришћански мисионари користе модерне дигиталне технологије и рачунарске мреже које су својеврсни широки путеви 21. века, иако ту исту инфраструктуру користе и други, међу којима итекако има не само нехришћана, него и оних који су отворено антихришћански настројени. Аналогија је делимична, с обзиром да је интернет у исто време и инфраструктура и медијум и да отвара нека питања адекватног начина преноса хришћанске поруке, но свакако има своју тежину и не може се пренебрегнути.
На крају, често се међу савременим хришћанима поставља питање да ли ће управо дигиталне технологије бити једна од главних полуга власти и тираније антихристовог режима. Заиста, нико са сигурношћу не би могао да каже да то неће бити тако, поготово ако се узму у обзир трендови тоталне електронске идентификације и свеобухватних система надзора људи, но о томе не би требало сувише размишљати, поготово ако човек није духовно опитан. Уместо стрепње треба показати друштвену одговорност у историји, чији ток треба да преображавамо и дајемо му смисао. То ће свакако бити и један од наших одговора на Страшном суду и ту не може бити никаквог страха од технике – најлакше је окренути главу у другу страну, но оно што је истински одговорно јесте хватање у коштац са бременом времена.
Средњи, царски пут
Крајности технолатрије и технофобије су стране аутентичном православном поимању света и човека. Можда би чак могли рећи да су у питању замаскирани ставови из давних, чак прехришћанских времена – паганска идолатрија и тотемизам сваке врсте у првом случају, а некакав чудни спој идеализма и манихејства (древне секте која је увек са ниподаштавањем гледала на материјалне и културне тековине) у другом. Истина је негде на средини и тражи подвиг воље и ума да бисмо је увидели и живели. Приклањањем неком од екстремних ставова се ништа не решава, понајмање за хришћане – њихова мисао и у информационој ери треба да буде свећа која се на трпезу ставља, а не испод ње (ср. Мт 5, 15).
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 902 (2004).