Против чињеница не вреди доказивање

3darchПоследњих неколико година се појавило више студија и есеја са тезом о тобожњем фундаменталистичком духу који прожима живот Српске Православне Цркве (СПЦ). Недавно је на интернету објављена још једна (за сада непотписана) студија тог типа, под називом Филозофско-теолошки извори антиевропског и антизападног дискурса у СПЦ. Она је занимљива зато што поред познате приче о фундаментализму и антизападном ставу СПЦ доноси допунску тезу о „српско-православном конзервативизму“ када је у питању употреба савремених информационих технологија. Наиме, строго селективним и ванконтекстулано наведеним цитатом из једног нашег чланка објављеног у Православљу, аутор је покушао да покаже како је доктринарна теолошка основа у СПЦ таква да када су у питању савремене технологије „оно што није благосиљано од стране званичне цркве, лоше је, и не би га требало користити, јер је производ антихришћанских завереника“.

Проблем како са овом студијом тако и са готово свим студијама из наведеног корпуса је типично хегелијански: ако неке чињенице противурече унапред постављеној тези о фундаментализму – тим горе по чињенице. А тезу о „технолошком“ фундаментализму СПЦ обарају следеће чињенице:

1. Свака помесна Црква (па тако и СПЦ) на првом месту поставља питање спасења човека и његову духовну добробит, што је случај и када је реч о савременим технологијама. У таквом приступу нема никаквог фундаментализма, већ искључиво верности Христу и свом аутентичном назначењу. Узевши то у обзир, Црква је заинтересована и за мисионарске аспекте употребе савремених технологија. Тиме се, међутим, њен однос према њима не исцрпљује. Примера ради, први интернет teleconferencing на овим просторима је реализован у оквиру светосавске прославе на Богословском факултету СПЦ пре равно десет година, што је догађај који излази ван мисионарске делатности и сведочи о технолошкој авангардности и креативности у спајању старог и новог, што је неспојиво са тезом о окошталом традиционализму и некаквој ирационалној технофобији.

2. Православни хришћани савремене технологије не прихватају нити одбијају саме по себи, a priori или по некаквом аутоматизму, већ се труде да идентификују њихову правилну и погрешну употребу, што би се могло назвати афирмативно-критичким ставом. СПЦ, са друге стране, нити захтева нити даје специјалне благослове за сваки конкретни вид употребе. Једини изузетак од тога јесу sui generis случајеви када управо верници траже да чују експлицитан став Цркве. Такав случај је био пре пет година када је СПЦ индуковала дебату о биометријским системима идентификације у контексту права и слобода грађана, ослањајући се на елитне западне институције (попут Лондонске школе економије и политичких наука и FIDIS стручног конзорцијума). Познате западне невладине организације (попут EDRI-ја) су тим поводом известиле да је СПЦ била spiritus movens борбе за право на приватност грађана на овим просторима. Све наведено је немогуће помирити са тезом антизападном ставу СПЦ, а још мање са тезом о њеном „технолошком“ фундаментализму.

3. СПЦ се никада није такмичила са стручним институцијама у погледу техничких, ергономских, економских и сличних питања, нити је то њено призвање. Но уколико надлежне институције затаје, а одређено питање има виталан значај за друштво, она реагује у складу са својом цивилизацијском одговорношћу. На технолошком пољу најскорији такав пример је критичка и опсежна анализа Предлога закона о заштити података о личности која је прошле године дошла из Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке (једини сличан извештај, али у мањем обиму, је дао републички повереник за информације од јавног значаја). Та анализа је у правном смислу била потпуно ослоњена на западна правна решења, тачније британски Data Protection Law. Антизападњашто, антиевропејство и „технолошки“ фундаментализам? No way!

Стара латинска пословица каже: contra factum non valet argumentum (против чињеница не вреди аргументисати). А ако ће и горенаведене чињенице бити оцењене као фундаментализам, онда је заиста част бити назван православним фундаменталистом.

*Текст је првобитно објављен у Православљу бр 1012/2009